anthroposophyAntropozofija je nastala kao rezultat višegodišnjeg duhovnog istraživanja od strane njenog osnivača Rudolfa Štajnera. Ono što je on u svetu uočio, prepoznao i spoznao, pretočio je u jedan pravac kojim je pružio mogućnost i drugim ljudima da odgovore sebi na pitanja o čoveku, prirodi ljudskih bića i životu uopšte, a na koja prirodna nauka, antropologija, kao i druge nauke nisu mogle da daju odgovor. Tom prilikom, antropozofija ne negira niti umanjuje doprinos tada prevladavajućih materijalističkih shvatanja i naučnih postignuća, već želi dodati jednu novu dimenziju tadašnjem pogledu na svet.

Antropozofija, ili duhovna nauka kako se još naziva, nastala je na osnovu preciznih, fenomenoloških posmatranja celokupnog ljudskog bića, što se odnosi i na  pedagogiju koja na njenim osnovama nastaje. Njen zadatak je da obezbedi praktičnu koncepciju sveta – koncepciju koja razume prirodu i suštinu ljudskog života. Kao takva, ona se bavi suštinskim pitanjima ljudske vrste, ali istovremeno može pomoći i svakom pojedincu u potrazi za odgovorima na svakodnevna životna pitanja (Steiner, 1996).

Jedno od suštinskih pitanja antropozofije tiče se načina na koji ona sagledava ljudska bića. Ona postavlja zahtev da se svakom ljudskom biću prilazi sveobuhvatno i da se svako biće može jedino sagledati u celini, koju čini jedinstvo tela, duha i duše. Ove tri perspektive ljudskog bića se inače jedino mišlju mogu razdvojiti. U stvarnosti, telo, duh i duša, uvek su međusobno povezani unutar ljudskog bića, ali se uvek mora imati u vidu njihovo postojanje, te se u skladu sa tim i ophoditi u odnosu sa ljudskim bićem.

Iz ovog shvatanja dalje proizilazi i specifično posmatranje ljudskog života. Prema antropozofskom shvatanju, pored fizičkog, čulno opažajnog sveta, postoji i duhovni svet koji se odvija paralelno sa njim, (u jedinstvu sa njim) ali i pre i nakon njega. „Nešto duhovno dela u nama“ (Steiner, 1995:12), i ukoliko se iskreno promisli, i kao rezultat opažanja i istraživanja, može se spoznati ta istina. Iako ljudi toga uglavnom nisu svesni i ne razmišljaju o tome, u dubini njihove duše to stoji kao pretpostavka. Ono što se dešava u sferi duha, uglavnom ostaje nesvesno, iako postoje potreba i pokušaji da se pređe taj prag, i da znanje o duhovnom svetu postane deo svesnog. Svakako, postoji način da se dođe do te istine. Za to su potrebne osnovne konstruktivne snage koje poseduje svaka ljudska duša, ali je potrebno pratiti i određene puteve koji do te spoznaje dovode. Na taj način, onaj ko se bavi proučavanjem duhovnog sveta, može dostići stanje potpune svesti. To je stanje kada onaj ko istražuje taj duhovni svet susreće nadčulni svet. Na taj način se javlja spoznaja da nas nadčulni svet uvek okružuje, isto kao što nas čulni svet okružuje u običnom životu. Iako i sam Štajner (1995) priznaje da je to često previše mutno i konfuzno, on ističe da ova pitanja i predstavljaju upravo najveće zagonetke čovečanstva, a koje je antropozofija ipak uspela da odgonetne. Iz tog razloga, antropozofija želi da pomogne savremenom društvu da pređe taj prag svesti i upozna ga sa nadčulnom dimenzijom, jer je između ostalog, takvo shvatanje od ključnog značaja za razumevanje aktuelnih pedagoških potreba.

Iskustva o ljudskom biću koja duhovna nauka nudi, od velikog su značaja za  vaspitno-obrazovni proces. Znanja o ljudskoj prirodi i problemi obrazovanja intimno su povezani. „Ni jednom segmentu društvenog života duhovna istraživanja ne koriste više nego što je to u obrazovanju, jer nadčulna znanja mogu obezbediti praktična uputstva u ovoj oblasti“ (Steiner, 1996:51). Kako prema shvatanju antropozofa vaspitanje i obrazovanje imaju zadatak da se postave svesno u skladu sa ljudskim razvojem, moraju se poznavati karakteristike razvojnih perioda kroz koje dete prolazi, a koje proizilaze iz učenja antropozofije o ljudskim bićima. Duhovna istraživanja, na osnovu kojih je razvijena antropozofija, pokazala su da je priroda ljudskih bića četvorostruka, odnosno da je čine četiri bića koja su okarakterisana kao fizičko biće, eterično biće, astralno biće i ego. Svako od ovih bića predstavlja specifičan fizički i psihički sklop ličnosti koji se razvija u različitim periodima života ali i na različite načine. “Ono što je naročito važno u umetnosti vaspitanja jeste poznavanje članova ljudskog bića i specifičnosti njihovih razvoja. Moramo znati koji deo ljudskog bića zahteva posebnu negu na određenom uzrastu, i kako sa njim pravilno postupati“ (Steiner, 1996:17). Antropozofija je dala odgovore na ta pitanja (u ovom radu biće obuhvaćeni nešto kasnije) i time pomogla praktičarima u vaspitanju i obrazovanju da biće koje se razvija „čitaju kao knjigu koja im govori šta je potrebno da se uradi u obrazovanju“ (Steiner, 1997:34).

Sve dosad rečeno o shvatanjima duhovne nauke govori u prilog tome da ona predstavlja stvari koje se ne mogu uporediti ni sa čim u spoljašnjem svetu, stvari koje se ne mogu uočiti ukoliko se posmatraju jedino čulima. Te stvari mogu se razumeti samo ukoliko se otkriju sopstvenim duhom, tvrdi Rudolf Štajner (1997). Iz tog razloga antropozofija postavlja zahtev da se sposobnost rasuđivanja, inače zapostavljena u tadašnjem intelektualistički usmerenom obrazovanju, ponovo razvije i aktivira. Zbog toga vaspitanje i obrazovanje zasnovano na antropozofiji mora imati za cilj da ove snage stalno postiče i ojačava. Sama duhovna nauka podrazumeva stalnu unutrašnju aktivnost, i samostalnim unutrašnjim vežbanjem može se prevazići apstraktna duhovnost koja se javlja u materijalističkim shvatanjima. Jer, jedino se samovežbanjem može obnoviti celokupna duševna i duhovna građa ljudskog bića.

I u načinu na koji antropozofija shvata prirodu ljudskog bića, leži vrlo značajna veza između nje i pedagogije. Naime, antropozofi smatraju da su ljudska bića po svojoj prirodi u osnovi dobra. Međutim, neophodno je „probuditi snage u njima kako bi ostali dobri... jer mogu se iskvariti ukoliko u njima ne probudimo snage koje će im omogućiti da održe svoje vrednosti“ (Steiner, 2001:241). Dakle, u životu svakog pojedinca neophodna je stalna nega i stalno vođenje ka dobroti. A glavnu ulogu u tom zadatku ima upravo pedagogija.

Ono čemu antropozofija stalno teži, i što stalno ističe, jeste njena aktuelnost, životnost i primenljivost. „Duhovna nauka je realistična, a ne siva teorija; to je nešto za sam život“ (Steiner, 1996:22). Ne rukovodeći se pukim apstrakcijama i univerzalijama u svojim shvatanjima, ona ističe potrebu za stalnom praktičnošću: „Suočavamo se sa realnošću, ne sa teorijom koja se može naučiti i upamtiti jednom za uvek... mi se bavimo nečim što mora biti deo tekućeg životnog toka“ (Steiner, 2007:90). Isto se odnosi i na pedagogiju gde se teži da duhovno-naučni uvidi uvek obezbede potporu vaspitanju i obrazovanju koje ni kom slučaju ne sme dobiti oblik apstraktnog programa, već takvo koje će se izdići iz same prirode deteta.

Deo teksta završnog rada Dragane Tošić (VALDORFSKA PEDAGOGIJA – KARAKTERISTIKE I KRITIKA) na odeljenju za pedagogiju i andragogoiju Filozofskog fakulteta u Beogradu. Beograd, septembar 2011.