rudolf_steinerRudolf Štajner, osnivač i do današnjeg dana najpoznatiji predstavnik Valdorfske pedagogije, rođen je 1861. godine u Donjem Kraljevcu, malom austrijskom mestu. Česte selidbe u detinjstvu, uslovljene prirodom posla njegovog oca (bio je šef železnice), pomogle su njegovo rano sazrevanje i osamostaljivanje, ali i podsticale radoznalost i želju za upoznavanjem stvari koje je sretao u svom okruženju. Selidbe su uslovile i stalno prekidanje osnovnog školovanja, pa je Štajnerovo rano obrazovanje podrazumevalo podučavanje kod kuće, gde je učitelj bio upravo njegov otac.

Kada je došlo vreme da upiše srednju školu, po preporuci oca upisuje realnu gimnziju, kako bi mu otvorila put za kasniji rad u železnici. Tokom školovanja, Rudolf Štajner se izdvojio po svojim sposobnostima i odličnim postignućima. Samostalno se bavio izučavanjem najrazličitijih oblasti, koje su izlazile van okvira školskog kurikuluma ili ih je upoznavao mnogo pre nego što je u školi to bilo predviđeno. Sa velikom znatiželjom upoznavao je Kantovu i Herbartovu filozofiju, proučavao je književnost, svetsku istoriju, fiziku, matematiku, ali i praktične veštine kao što su knjigovezaštvo i stenografija. Kasnije je samostalno naučio i grčki i latinski jezik. Već sa četrnaest godina počeo je da daje privatne časove svojim vršnjacima, ali i starijima od sebe, upravo iz svih ovih različitih oblasti, čime se bavio i tokom studiranja, pa sve do svoje 29. godine. Iskustvo stečeno podučavanjem još više je produbilo njegov odnos prema znanju, ali je istovremeno pružilo priliku za sticanje prvih pedagoških misli i ideja. Kako sam napominje (1928) u svojoj autobiografiji, znanja koja je u školi stekao nekako nesvesno, podučavanjem je uspeo da doživi i dovede ih do potpune svesnosti. Takođe, tokom podučavanja postao je svestan teškoća vezanih za razvoj ljudskog duha, što je predstavljalo osnovu u kasnijem obrazovnom sistemu koji je razvio u okviru valdorfske pedagogije.

Nakon završene realke sa izuzetnim uspehom, Rudolf Štajner upisuje Visoku tehničku školu u Beču, 1879. godine, gde nastavlja da se bavi svestranim čitanjem i sticanjem znanja. Pored osnovnih predmeta - matematike, istorije i hemije, sve je veći i broj filozofa čijim delima se Štajner samostalno bavio. To ga je podstaklo da pohađa i predavanja iz filozofije na Univerzitetu u Beču. Ono što je imalo posebnog uticaja na njegov dalji rad jeste i slušanje časova nemačke književnosti, na kojima je imao prilike da se detaljnije upozna sa radovima Getea i Šilera.

Vremenom, Štajner postaje sve udaljeniji od puta kojim je pošao, poziva kome se predao, jer su ga filozofija i nova znanja do kojih je dolazio sve više privlačila. Na površinu su počele da izlaze njegove misli i shvatanja o nadčulnom svetu koji je on spoznao gotovo u detinjstvu. Kako i sam svedoči (1928), Štajneru je već sa osam godina duhovni svet postao izvestan, u istoj meri kao što je i čulno opažajni svet. Za njega je duhovni svet predstavljao neposrednu stvarnost. Kako u svom okruženju nije našao podršku za takvo shvatanje, i kako ni sam nije mogao to da potvrdi i dokaže, Štajner je to saznanje nosio u sebi, sve vreme tragajući za istinom i mišljenjem koje bi moglo da podrži mogućnost opažanja duhovnog sveta.

Oslonac u svojim razmišljanjima Štajner je donekle pronašao u delima Johana Volfganga Getea. U njegovim radovima Štajner je uočio da Gete opaža duhovno u prirodi, iako on tu ideju nije u potpunosti izrazio, te je u njemu našao podstrek koji mu je bio potreban da nastavi da razvija sopstvene uvide koje je stekao nadčulnim opažanjem. To je i razlog njegovog detaljnijeg bavljenja Geteovim stvaralaštvom. Od 1883. godine, Rudolf Štajner dobija poziv da za štampu priredi Geteova dela o prirodnoj nauci, uz objavljivanje svojih uvoda pojedinim izdanjima, što on i čini. Kako bi Geteov, tada nedovoljno priznat rad približio svetu i pojasnio im njegove ideje, napisao je i jednu uvodnu knjigu, epistemologiju Geteovskog pristupa nauci pod nazivom „Teorija znanja sadržana u Geteovoj koncepciji sveta“. Godine 1890. seli se u Vajmar u Nemačkoj, gde se bavi istraživanjem i izdavaštvom Geteovih prirodnonaučnih radova. Narednih 7 godina koliko je radio i živeo u Vajmaru, Štajner je objavio preko 80 radova, uključujući i svoj doktorat, koji je predstavljao uvod u njegovo revolucionarno delo „Filozofija slobode“ koje je objavljeno nešto kasnije (Steiner, 2002).

Nakon Vajmara, Rudolf Štajner se seli u Berlin. Do tada su njegovi uvidi o duhovnom svetu i o sopstvenoj filozofiji u potpunosti sazreli, iako u svom okruženju još uvek nije naišao na razumevanje (Prvi pokušaj javnog predstavljanja svojih suštinskih shvatanja koje je razvijao tokom celog života bilo je delo „Filozofija slobode“). Ideja postojanja nadčulnog sveta, sveta duha i duše i mnoge druge, uglavnom su ignorisane ili odbacivane čak i od strane Štajnerovih prijatelja. Bez obzira na to, Štajner je postavio čvrste temelje za razumevanje duha, zbog čega je osetio potrebu da sledi svoja istraživanja na ovom polju bez odustajanja. Jedino što mu je preostalo bila je borba da pronađe pravi način kojim bi izrazio sam duhovni svet (Steiner, 1928).

Dok je živeo u Berlinu, postao je urednik i vlasnik jednog književnog časopisa, ali i sve aktivniji kao predavač na Radničkom obrazovnom institutu, gde je držao predavanja iz različitih naučnih oblasti. Brojna predavanja koja je održao tu, kao i u drugim ustanovama dovele su ga i do Teozofskog društva, gde nalazi plodno tle, kao i istomišljenike u pogledu ideja o duhovnom svetu. Aktivno je sarađivao i radio pod svetlom teozofije, mada je ubrzo počeo da uočava brojna koncepcijska razmimoilaženja sa njom. Usled sve većih razlika u suštinskim shvatanjima Štajnerove filozofije i teozofije, on prestaje da dela u okviru teozofije, nakon čega se potpuno posvećuje izgrađivanju sveobuhvatne duhovne nauke, kojoj je dao ime antropozofija.

Osim radom na antropozofiji, Štajner se početkom druge decenije XX veka bavi i umetnošću – dramom, slikarstvom, arhitekturom, euritmijom, pokazujući istovremeno kako se kreativne snage mogu razviti duhovnom vizijom. Bogatom delatnošću i u drugim oblastima – obrazovanju, poljoprivredi, terapiji i medicini, bilo predavanjima, bilo pisanim delima, ostavio je dubok trag u kulturi i nauci toga vremena, ali i današnjice. Sveukupno, održao je preko 6000 predavanja, i napisao desetine knjiga, sve zasnovane na duhovnim istraživanjima.

Izuzetno aktivan u poslednjim godinama svog života, kao predstavnik široko rasprostranjenog pokreta, umro je 1925. godine u svojoj 64. godini.

Rudolf Štajner se vaspitanjem i obrazovanjem bavio kako u teoriji, tako i u praksi. Antropozofska shvatanja koja je razvio tokom života, jedinstveni pogled na svet, čoveka i njegovu prirodu, primenio je i u svojim vaspitno-obrazovnim idejama. Na osnovu toga je održao preko dve stotine predavanja sa pedagoškom tematikom u brojnim zemljama, prva već početkom XX veka, pa sve do pred sam kraj svog života, a na osnovu njih napisao je i preko dvadeset knjiga. Shvatanja i znanja koje je u svojoj pedagogiji zastupao, zasnovao je isključivo na posmatranju i konkretnoj stvarnosti, te nije bio zastupnik vaspitnih principa i univerzalija koje bi važile uvek i svuda. Ideje do kojih je došao pretočio je u pedagošku koncepciju na osnovu koje je osnovao i prvu školu 1919. godine, u čijem je radu i sam učestvovao. Vremenom je razvijen i čitav sistem školskih institucija, koji i dan danas teži da se razvija u celom svetu, što predstavlja značajno svedočanstvo prihvaćenosti pedagogije Rudolfa Štajnera, kao i njene aktuelnosti čak i u XXI veku.

Deo teksta završnog rada Dragane Tošić (VALDORFSKA PEDAGOGIJA – KARAKTERISTIKE I KRITIKA) na odeljenju za pedagogiju i andragogoiju Filozofskog fakulteta u Beogradu. Beograd, septembar 2011.