Ko je režiser naših uloga?

Štampa
PDF
Postoji jedna baka u našem komšiluku, deca za nju kažu da je luda. Kada prođe pored nas, čudno nas gleda. Bar se meni tako čini. Neki od mojih drugara su je gađali dudinjama koje rastu na drvetu ispred naše zgrade i rekli su da je još više poludela i govorila neke ružne reči. Samo su se malo šalili, a ona se baš naljutila. Ona se nikada ne smeje i ne javlja se nikome.

Jednom dok sam sa mamom išla na pijacu, ta ista baka je prošla pored nas. Mama joj se javila i  ona se nasmejala. Ja sam sada zbunjena jer ne znam kako da se ponašam. Moji drugari kažu da takve "babuskere" treba izbegavati, a ona mi se učinila tako dragom.

5244391253_2741632e66_z_b_vera

Ako poverujemo da baka iz navedene situacije može da ima neki problem mentalne prirode, prema njoj ćemo se najverovatnije tako i ponašati, te je velika verovatnoća da ona pred nama neće govoriti ili ponašati se na način koji bismo mogli tumačiti u suprotnosti sa našim uverenjem. Ovde ne ulazimo u obrazlaganje kvalifikacije nekoga kao ludog, ali je poenta da je osoba označena i da ta oznaka ima negativnu konotaciju. Juče je bila baka, a u školi je to neki dečak, devojčica, nastavnik, neko ko nam se dopada, neko ko je drugačiji, ko poseduje nešto što mi ne posedujemo, ili ko nam se zamerio.

Pojam o kome ova naizgled bezazlena priča, na koju često ni roditelj, ni učitelji, neće reagovati jer je u pitanju "prolazno dečije izmotavanje", jeste važna. Pre svega zbog vređanja dostojanstva jedne osobe, uključujući nasilno ponašanje, ali i zbog ne prepoznavanja mehanizma koji je u pozadini ovakvog ponašanja.

Pojam iz oblasti socijalne psihologije, prikazan u ovom slučaju, nazvan je Samoispunjavajuće proročanstvo. Suština ovog koncepta se ogleda sledećem:

Kada postoje očekivanja o tome kakva je neka osoba, pema njoj se ponašamo na određeni način (upravo u skladu sa našim očekivanjima), što utiče posledično da sa ta osoba ponaša saglasno našim prvobitnim očekivanjima, čineći tako da se očekivanja obistine.

Tako su i nas roditelji često podsećali, kada je u pitanju škola i školski uspeh, da u startu damo sve od sebe, dobijemo petice i posle pomalo "živimo od stare slave", jer  se već zna da će i drugi nastavnici, pri razmišljanju oko više ili niže ocene, uzeti u obzir ostale ocene koje se nalaze u dnevniku, kao i mišljenje drugih nastavnika o nama.

Setimo se samo situacija u kojima smo osećali da nas neko posmatra sa neodobravanjem (komšinica, učuteljica, poslodavac...), te se nismo ni trudili da pokažemo sve naše kvalitete, čak nismo imali snage ni da se suprotstavimo.

Važnost prepoznavanja ove pojave je u činjenici da ona predstavlja osovu za stereotipiziranje i diskriminaciju. Stereopiziranje tj. generalizacija o grupi ljudi kojom se istovetne osobine pripisuju gotovo svim članovima te grupe, bez obzira na stvarne razlike između članova,  je sveprisutna i često praćena negativnim stavovima prema pripadnicima te grupe, u kom slučaju govorimo o predrasudama.  Postavlja pitanje šta mi tu možemo da uradimo kao pojedinci.

Kao roditelji ili kao vaspitači, učitelji i nastavnici, uvek možemo sa interesovanjem da posmatramo situacije u kojima se drugi prema nama ponašaju na taj način, kao i da pokušamo da prepoznamo situacije u kojima se mi na taj način ponašamo prema drugima (ovo bi trebalo da ide teže).

Isti princip možemo osmisliti kao igru "Pridavanja uloga" i zajedno sa decom nastojati da navedemo što više primera u kojima su se našli u ulozi nekoga ko označava ili onoga ko je označen, a onda razgovarti o tome kakve emocije i ponašanja prate takve situacije. Otvoren razgovor i nuđenje nove perspektive predstavlja potencijal za razvoj empatije, koja je jedna od načina prevencije agresivnog ponašanja iz razloga umanjivanja sklonosti dehumanizovanja potencijalne žrtve.

Naravno, važno je da prihvatimo da smo često u raznim ulogama, kao i da ih pripisujemo drugima bez svesti o tome. Radost ove igre i jeste u osvešćivanju i otkrivanju novih saznaja o nama i svetu oko nas, a naredni korak bi bio da se odvažimo i popravimo ono što možemo, a toga ima puno.

Vezano za priču sa početka ovog teksta, možemo još da se zapitamo da li mi kao pojedinci i društvo šaljemo poruku samoispunjavajućeg proročanstva u kome je starost neumitno tegobna i lišena svake radosti ili da pokažemo da je na nama da kreiramo budućnost. Jer misli i osećanja vezane za starost koje nosimo još iz detinjstva oživljavaju kada se i sami sretnemo sa starošću i starenjem, često nas obeshrabrujući i udaljavajući od pokušaja da se razvijamo u novim pravcima. Životna faza starosti, donosi poklone kao i svaka druga životna faza.

Devojčica sa početka ovog teksta je ponudila baki pomoć i ponela njenu torbu sve do ulaza u kome baka Vera stanuje. Za uzvrat je dobila jedan veliki, iskreni zagrljaj, jednako važan kao i lekcija o preispitivanju svojih i tuđih uverenja.

 

 

                                                                                                                                                                                                                                          Marija Stanojević

                                                                                                                                                                                                                                         Tim Obrazovanje plus