NOVAC2Odnos prema novcu je, poput odnosa sa članovima naših primarnih porodica, obojen emocijama koje se formiraju u ranom uzrastu. Taj odnos utiče na razvoj naše slike o sebi, našeg samopouzdanja i samopoštovanja. Kako razvijati zdrav odnos prema novcu?

U nastavku je deo teksta Žane Borisavljević koji je objavljen u oktobarskom broju časopisa Sensa.

Koliko puta smo u detinjstvu čuli da moramo da operemo ruke nakon što smo dirali novac? Ja sam to često slušala. Tek kada sam, u svojim tridesetim godinama, počela da se bavim proučavanjem svog odnosa prema novcu, u kontekstu rada na svom ličnom razvoju, prepoznala sam kako svaki put kada prebrojavam novčanice, imam osećaj da diram nešto prljavo. To nisu bile jasno definisane misli, već jedan veoma suptilan osećaj nelagode, neprijatnosti, pa čak i gađenja. Kasnije, kada sam počela da pružam podršku drugim ljudima u njihovom radu na ličnom razvoju, uvidela sam da veliki broj ljudi ima slična osećanja u vezi sa novcem.

Odnos prema novcu je, poput odnosa sa članovima naših primarnih porodica, obojen emocijama koje se formiraju u ranom uzrastu. Taj odnos utiče na razvoj naše slike o sebi, našeg samopouzdanja i samopoštovanja. Često ostaje neispitan tokom celog života, a znatno utiče na tok kojim naš život teče, na način na koji živimo i na naše zadovoljstvo životom.

Evo predloga kako da tokom četiri nedelje prepoznamo način na koji se odnosimo prema novcu i da, ukoliko želimo, u njega uvedemo neke promene. Svake nedelje, bavićemo se određenom temom. Lagano i bez napora razmatramo pitanja koja su nam postavljena i pratimo koji nam odgovori „iskaču“. Nije nam cilj da se se previše mentalno angažujemo, već da uđemo u jedan proces meditativnog razmatranja pitanja koja su pred nama bez nastojanja da po svaku cenu dobijemo odgovore. Postavljena pitanja mogu da žive u nama dugo vremena pre nego što se odgovori pojave. A odgovori se pojavljuju kada smo spremni za njih.

Preporuka je da svoje misli zapisujemo. Možda možemo da odvojimo neku svesku u koju ćemo zapisivati misli o novcu i svoje reakcije na razmatranje teme novca i našeg odnosa prema njemu. Možda poželite da napravite neku strukturu, u smilsu određenog vremena svakog dana u kojem beležite svoje misli, ili određenog broja strana koje svakog dana ispisujete. A možete i da osluškujete sebe i pišete onda kada vam se piše, koliko vam se piše i šta vam se piše.

PRVA NEDELJA – ANALIZA STEREOTIPA U VEZI SA NOVCEM

Mnogi od stavova koje imamo u vezi sa novcem zapravo i nisu naši stavovi, već su nam preneseni od strane roditelja i drugih značajnih odraslih iz našeg detinjstva. U toku ove nedelje, možemo da se prisećamo stvari koje smo kao deca čuli da odrasli izgovaraju, ili koje mi danas često izgovorimo ili pomislimo. Da li prepoznajemo misli poput ovih?

Novac ne raste na drveću!

Novac ne pada sa grane!

Novac je izvor svih zala!

Novca nikad dovoljno!

Novac kvari ljude!

Bogati žive na račun siromašnih!

Pošten čovek ne može da bude bogat!

Duhovnost i novac ne idu zajedno!

Ako smo prisvojili verovanje da novac kvari ljude, vrlo je moguće da ćemo imati nesvestan otpor prema primanju novca. Verovatno je da ćemo imati problem sa tim da naplatimo svoje usluge, da ćemo imati ambivalentan odnos prema ljudima koji imaju dosta novca, to jest da ćemo im u isto vreme zavideti i osuđivati ih. Probajmo tokom ove nedelje da prepoznamo neke od stereotipa koje imamo u vezi sa novcem i kako oni utiču na naš odnos prema novcu, sebi i životu.

DRUGA NEDELJA - PREPOZNAVANJE NAČINA NA KOJE TROŠIMO NOVAC

Postoji citat koji se pripisuje Vilu Smitu koji kaže da „Najveći broj ljudi troši novac koji nema, da bi kupovali stvari koje im ne trebaju, da bi impresionirali ljude do kojih im nije stalo“.

novac_3Način na koji trošimo novac je delom nasleđen od onih sa kojima smo odrastali, delom je uslovljen različitim psihološkim faktorima, stepenom našeg samopouzdanja i samopoštovanja, navikama, kao i našim stepenom otpornosti na uticaje koje medijske i marketinške kampanje vrše na potrošače.

Svima nam se ponekad dešava da, dok na kasi u supermarketu čekamo na red, u korpu ubacimo čokoladice, žvake ili neke druge proizvode koji se nalaze na policama pored kase. Nismo imali plan da ih kupimo, ali kad su već tu, zašto da ne? Menadžeri supermarketa poznaju fenomen zvani „impulsivna kupovina“ i upravo zato smeštaju ove proizvode blizu kase, da bi nam upali u oči dok čekamo. Kupovina je često način da sebi poboljšamo raspoloženje, ali isto tako može i da nam bude izvor frustracije. Za početak je dovoljno da samo posmatramo sebe u situacijama kada „trošimo novac“ i registrujemo sve što se dešava u nama.

Kada osetimo želju da nešto kupimo, možemo da postavimo sebi pitanje: „Zašto mi je ovo potrebno?“ Moguće je da će nas neki odgovori iznenaditi. U početku ne mora da nam bude  cilj da menjamo svoje ponašanje već samo da se upoznamo sa obrascima koji njime rukovode.

TREĆA NEDELJA - OD FILOZOFIJE NEDOSTATKA DO FILOZOFIJE BLAGOSTANJA

Način na koji svako od nas živi je zasnovan na nekoj životnoj filozofiji. Kod najvećeg broja ljudi, životna filozofija je nešto što smo nasledili u okruženju u kojem smo odrastali. Naravno, neki od nas krenu da preispituju svoje stavove, navike u mišljenju ili filozofiju kojom se rukovode u životu, pa kao rezultat toga mogu da vrše neke promene. Sve životne filozofije se mogu smestiti u neku tačku na liniji čija su su dva kraja filozofija blagostanja i filozofija nedostatka.

Retko ko se nađe baš na samom kraju linije i retko ko sve vreme provodi u istom mestu. Šetamo tako levo-desno ali se uglavnom ne udaljavamo mnogo od svog „nasleđenog“ mesta, dok ne počnemo da donosimo svesne odluke o tome šta želimo da upravlja našim životima, da osvešćujemo svoja nesvesna verovanja i preispitujemo svoje stavove.

Ako se u svom životu rukovodimo filozofijom nedostatka, najčešće ćemo imati osećaj da nemamo dovoljno onoga što mislimo da nam je potrebno da budemo srećni. Nemamo dovoljno novca, vremena, prijatelja, ljubavi, prostora u stanu, garderobe, knjiga, znanja, lepote, seksepila... Ako naš partner pokazuje da uživa u društvu neke druge žene, osećaćemo se ugroženo pošto verujemo da on nema dovoljno pažnje i za nas i za nju, pa ako mu je lepo sa njom, neće biti „dovoljno“ tog osećanja doživljaja lepote sa nama. Ako naš kolega dobije pohvale na poslu, ili komšije kupe nova kola, ili drugarica kupi novu haljinu, možemo da se osećamo pomalo zavidno zato što u univerzumu nedovoljnosti dobitak koji neko drugi doživi, nekako automatski smanjuje količinu dobrog koja mislimo da ostaje za nas. Naravno da su ovo procesi kojih najčešće nismo svesni, ali možda možemo da prepoznamo ovakve neke reakcije kod sebe.

BLAGOSTANJE

Retko ko se u svom životu tek tako rukovodi filozofijom blagostanja. To je nešto što učimo, vežbamo iz dana u dan i tako se razvijamo. Rukovođenje filozofijom blagostanja podrazumeva jedan aktivan osećaj vere da u univerzumu nema nedostatka, da ima svega za sve i da možemo da dobijemo sve što nam je potrebno.   Ne sve što želimo, već sve što nam je potrebno!

Filozofija blagostanja se razvija uporedo sa razvijanjem ljubavi prema sebi i svesti da niko i ništa drugo ne može da nas usreći osim nas samih. Potrebno je da je svakodnevno biramo iznova i iznova. Kada propustim autobus, reakcija iz filozofije blagostanja je „Naići će drugi“. Onda uskoči misao koju sam navikla da mislim u filozofiji nedostatka „Ali, zakasniću!“. Onda opet biram da se okrenem na drugu stranu: „Dobro, zakasniću! Dok stojim ovde, mogu da dišem duboko, da se povežem sa samom sobom, da gledam nebo, da osetim ritam grada, da osećam zahvalnost što sam živa...“ I tako, nastavljam, kao u nekoj igri vraćanja u ravnotežu. Ne ide uvek lako, ali nije odmah bilo lako da kao mala održim ravnotežu na bicikli. Pa ipak, naučila sam.

 ČETVRTA NEDELJA - PRIMENA MODELA "NOVAC JE MOJ PRIJATELJ"

Na jednom seminaru za lični razvoj koji sam pohađala pre mnogo godina, voditelj je dao primer kako možemo da naučimo da koristimo novac rukovodeći se filozofijom blagostanja. „Zamislite da vam je novac prijatelj“, kazao je. „Zamislite da vam je prijatelj došao u goste i boravio kod vas nekoliko dana. I sad je došlo vreme da ide, a vama je strašno žao što mora da ide, pa ne biste da ga pustite, grabite ga za ruku i ubeđujete ga da ostane, cimate ga za rukav i govorite kako nije fer što ide. Sigurno to ne bi bila prijatna scena i verovatno da bi vaš prijatelj sledeći put imao osećaj straha da, ako ponovo dođe da vas poseti, možete opet da pravite scenu i da bi možda zato odustao od posete.

A sada zamislite da umesto prijatelja, govorimo o novčanici, koja je nekako došla do vas i provela par dana u vašem novčaniku. Kad je vreme da krene iz vašeg novčanika vi imate izbor – da pravite scenu kao malopre ili da se ponašate drugačije. Na primer, možete da priznate sebi da vam je žao što novčanica odlazi, ali joj kažete da vam je drago što vam je bila u poseti, da je uvek dobrodošla, pozovete je da svrati ubrzo opet i da svakako sa sobom povede i porodicu, rodbinu, prijatelje...“

I ja sam, na mnogim seminarima, koristila ovu priču i reakcija je uvek ista – učesnici se smeju, opuste, uđu u jedan drugi način razmišljanja. A vežbu sam isprobala i zavolela. Probajte i vi! Šta vas košta?

 

Izvor: Časopis Sensa, Septembar 2013.

Autor teksta: Žana Borisavljević