habits_brushing_teethPrvi utisci i prve navike najvažniji su za dalji život deteta. Navike koje se u toku ranog detinjstva steknu, prate čoveka kroz celi život kao dobar temelj za dalji rad prvo u školi, a zatim u društvu uopšte.

Tekst koji sledi je preuzet sa sajta Odgoj, autorke Medine Jusić, a za naš sajt ga je pripremila naša saradnica Violeta Drašković.

Ukoliko dete u porodici stekne "naviku da ne radi", ili ako navikne da neko stalno nešto obavlja umesto njega, stvorene su velike teškoće za njegov razvoj. Takva deca u većini slučajeva ne poštuju svoje roditelje, nisu samostalna, uvek žele da obaveze za njih drugi obavlja, što će kasnije prouzrokovati njihovo teže snalaženje. Zato je sticanje radnih navika od izuzetne važnosti, posebno za porodice gde su oba roditelja zaposlena.

Navike, pojam i značenje

Navika predstavlja stečenu radnju koja je tokom dugog uvežbavanja postala u velikoj meri automatizovana, a to znači da često ponavljanje izvesnih pokreta i radnji, omogućuje njihovo učvršćivanje u nervnom sistemu, usled čega se radnja mehanizuje tj. obavlja se sama od sebe, bez posebno usmerene i koncentrisane pažnje.

Uloga stepena svesnosti pri prvim začecima formiranja bilo koje navike je veoma velika, ali kasnije, njegova značajnost postaje sve manja. To znači da se u početku jedna delatnost obavlja uz puno učešće svesti, ali čestim ponavljanjem tj. vežbanjem, delatnost počinje da se odvija sve brže i efikasnije, dok uloga svesti tj. razmišljanje o tome kako treba obaviti neku delatnost (radnju) postaje gotovo zanemarujuća.

Ali, ma koliko čovek dobro ovladao načinima obavljanja jedne radnje tj. jednom veštinom, ipak se te radnje ne obavljaju potpuno automatski, jer je uvek prisutna svest. Ona stalno kontroliše način izvođenja radnje, zapaža eventualno učinjene greške i ispravlja ih. Navika je poslednja etapa – krajnji rezultat uvežbavanja. Sledi posle formiranja veštine jer je, zapravo, automatizovana veština. Zato je vrlo teško odrediti gde prestaje veština, a gde počinje navika.

Prve navike koje se postepeno uvode, formiraju se bez većeg udela procesa učenja. Što je dete starije, faktor rasta prestaje biti značajan, a uloga učenja postaje sve veća. Zahvaljujući učenju mnoge navike se održe i onda kada prestane delovati motiv koji ih je izazvao. Zato, navike koje se kod deteta na vreme razviju, prate njegovu, kasnije u potpunosti, oformljenu ličnost kroz čitav život.

OSNOVNE NAVIKE DECE MLAĐEG UZRASTA

Kada govorimo o navikama, tada isključivo mislimo na pozitivne navike pod kojima se podrazumeva čuvanje i negovanje zdravlja, kulturno ponašanje, pa zatim i navike za umni i fizički rad. Usled izostanka pravilnog vaspitanja, mogu se razviti i loše navike. Od navika posebno treba razvijati: higijenske navike, navike kulturnog ponašanja i radne navike koje, ako su na vreme usađene, kroz život mogu biti od presudnog značaja za uspeh pojedinca.

Higijenske navike

Higijenske navike doprinose fizičkom jačanju organizma i čuvanju dečijeg zdravlja. Dete treba da se navikne da higijenski živi, da se prijatno oseća u čistom i urednom, a tek kasnije dolazi do svesti deteta i potreba za tim. Ove navike stvaraju potrebne preduslove za dobar umni rad, pomažu pri planiranju potrebnog režima rada, bude osećaj svežine i energije. Pod higijenskim navikama se podrazumijevaju navike za održavanje lične higijene, higijene odeće i obuće, životnog okruženja...

Navike kulturnog ponašanja

Ove navike omogućuju detetu da se što bolje snađe u društvu vršnjaka i odraslih. Ako ga od malena naviknemo da se pristojno ponaša, pomogli smo mu da se što pre osamostali, da sa lakoćom stupa u kontakte sa vršnjacima i odraslima. Dobro formirane navike kulturnog ponašanja od posebnog su značaja u momentima detetovog prvog kontakta sa školom koja predstavlja novu sredinu i sasvim novi životni doživljaj. Loši maniri iskazani u grubosti i nepoštovanju okoline uvek izazivaju osudu, te se javljaju kao obeležje negativnih crta detetove ličnosti.

Radne navike

Radne navike imaju posebnu vrednost za život svakog pojedinca. Nastaju formiranjem detetovog pravilnog odnosa prema radu i njegovim postepenim uvođenjem u rad. Prilikom formiranja radnih navika, posebnu pažnju treba obratiti na uzrast deteta i njegove mogućnosti, jer za radne navike važi princip da zadatke koje postavljamo i dužnosti na koje dete navikavamo, moramo odmeriti u skladu sa njegovim mogućnostima i sposobnostima. Veliku ulogu u formiranju radnih navika imaju primeri odraslih. Dete se navikava na rad ili na besposličarenje, prvenstveno ugledajući se na svoje roditelje sa kojima se identifikuje. Ako roditelji izbegavaju rad, onda se u takvoj porodici ne mogu negovati radne osobine deteta, niti ono u radu može osetiti zadovoljstvo. Takav rad je za dete teret i prinuda, a ne životna potreba. Zato bi trebalo da nastojimo da se dete samo brine o svojoj odeći, da je slaže nakon upotrebe i ostavlja na određeno mesto, kao i to da vodi računa da odeću ne isprlja ili iscepa.

U skladu sa uzrastom deteta, roditelji bi trebalo da postepeno formiraju navike vezane za obavljanje kućnih poslova. Time se dete privikava na uspostavljanje nužnih radnih odnosa, više ceni rad drugih i postaje upornije, nastoji da se dokaže među ukućanima i vršnjacima, uči se da izdržava radne napore i da radi ono što treba, a ne samo ono što je zanimljivo. Radom u kući, stiču se radne navike, ali i spretnost i izdržljivost, upoznaje se jedan broj jednostavnijih radnih operacija, a sve to će u kasnijem periodu biti od neprocenljivog značaja za učenje i savlađivanje stručnog, profesionalnog rada. Poslovi koje dete može da obavlja u kući su raznovrsni, počev od brisanja prašine, spremanja igračaka, sređivanja polica, zalivanja cveća, do pomaganja u pranju i brisanju sudova...

Radne navike se stiču i svakodnevnim obavezama kao što su: kupovanje novina i osnovnih namirnica. Osposobljavanje dece za raznovrsne poslove u kući i njihov stalni i sistematski rad zahteva neprekidnu brigu i nenametljivu pomoć tj. izvesnu proveru roditelja. Kontrolišući detetov rad, roditelji mu pružaju određenu pomoć, ali samo ako je to potrebno. To znači, da bi se pravilno razvile navike za rad, dete treba konstantno podsticati i bodriti da samo obavi svoje dužnosti. Kontrola deteta ne sme biti suviše nametljiva, ali mora biti stalna. Ako dete ne obavlja dobro određeni posao, ne treba ga zbog toga kritikovati, već mu pokazati kako se to radi i vratiti ga da ono to samo uradi. Ovo je značajno zbog vežbanja dečije volje i njenog ošvršćivanja jer se razvija osećanje dužnosti da se svaki posao treba obaviti korektno i do kraja.