RitaMitraRita Mitra je voditelj programa obuke za jačanja samopouzdanja i samopoštovanja kod tinejdžera u Velikoj Britaniji, savetnik u organizaciji za pomoć i podršku deci sa emocionalnim i socijalnim poremećajima i majka mladića koji ima autizam. 

Rita je u septembru bila u poseti Beogradu, pa smo napravili intervju sa njom.

U školama u Srbiji, inkluzija je veoma aktuelna tema zato što je to od nedavno zakonska obaveza. Kažite nam nešto o inkluziji u Velikoj Britaniji. 

U britanskim školama se praktikuje politika inkluzije i dosta se čini da bi ona postala realnost a ne samo priča. Pre nego što je počela svetska finansijska kriza, dosta novca se odvajalo za program pod nazivom „Izdradnja škola budućnosti“, koji je imao za cilj da omogući lokalnim vlastima da modernizuju škole na svojoj teritoriji, posebno u smislu inkluzije i uklanjanja prepreka za pristup sve dece školama. Takođe se radilo na stvaranju inkluzivnih kampusa – postavljanje redovnih škola i specijalnih škola na istoj lokaciji. I dalje se radi na ovome, ali sa mnogo manjim sredstvima nego prvobitno. Čini mi se da je najčešće dešava da kad dođe do finansijske krize, najosetljivije grupacije to prve osete. 

Koliko su inkluzive škole u Velikoj Britaniji? 

Moj sin Saša je išao u inkluzivnu srednju školu u blizini naše kuće. U toj školi je spolja sve urađeno da zaista bude inkluzivna: postoje rampe, liftovi, posebna oprema, nameštaj je adaptiran za decu sa različitim potrebama, ali to ne znači da je ona inkluzivna kada su u pitanju stavovi i ponašanja ljudi. Mnogi nastavnici nemaju skoro nikakva znanja, niti su imali obuku o radu sa decom sa invaliditetom ili teškoćama u učenju. Sredstva koja se odvajaju za podršku inkluziji često ne pokrivaju programe obuke, promociju inkluzivnih ideja i stavova i rad sa mladima na stvaranju inkluzivne atmosfere. Najveći broj ljudi misli da je dovoljno staviti tipičnu i netipičnu decu zajedno u učionicu i da ćemo automatski dobiti inkluziju. Međutim, to ne ide tako. Potrebno je raditi na prevazilaženju straha od različitosti, na stvaranju atmosfere tolerancije i prihvatanja različitosti, dati podršku nastavnicima, roditeljima, deci.... Na sreću, u Britaniji ima dosta jako dobrih škola u kojima se to zaista radi i gde inkluzija živi ne samo kao ideja već kao praksa. 

Recite nam nešto o svojim iskustvima kao roditelj deteta sa posebnim potrebama. 

Kada je Saša bio mali, tražili smo sredinu u kojoj bi on bio prihvaćen sa toplinom i razumevanjem i u kojoj bi nastavnici mogli da odgovore na njegove potrebe, ali nismo našli nešto što nas je zadovoljilo, pa smo rešili da ga obrazujemo kod kuće. (Engleska je jedna od evropskih zemalja u kojoj zakon dozvoljava da roditelji svoju decu obrazuju kod kuće). Kada je malo porastao, Saša je išao u specijalnu školu a zatim u inkluzivnu srednju školu. Mislim da je to što je prvih nekoliko godina obrazovan kod kuće bilo veoma važno jer je imao vremena da sazri i osnaži se. Iskustva u specijalnoj osnovnoj školi u koju je Saša išao su nam bila veoma dobra. Direktor i svi nastavnici su bili obučeni za rad sa decom sa posebnim potrebama i imali su puno razumevanja i veoma topao odnos prema učenicima. Ja verujem u inkluziju i smatram da je potrebno da svi radimo na izgradnji inkluzivnog sveta. Na žalost, u srednjoj školi u koju je Saša išao, iskustvo nam nije bilo pozitivno, i Saši boravak u toj školi uglavnom nije bio prijatan. Ja smatram da su problemi u toj školi imali veze sa neobučenošću nastavnika, nerazumevanjem suštine inkluzije od strane uprave i lošom upraljačkom politikom.

Saša je završio srednju školu, sada je kod kuće, ali učestvuje u raznim aktivnostima koje organizuju lokalne institucije.

 

Na koji način društvo može da pomogne roditeljima dece sa posebnim potrebama? 

Postoji puno stvari kroz koje društvo može da daje podršku porodicama dece sa posebnim potrebama. Vi upravo tako nešto radite time što na svom sajtu pokrećete pitanja o inkluziji i što ćete postaviti ovaj intervju. Ono što je najvažnije da društvo čini je da širi priču o posebnim potrebama, da javnost bude svesna toga da ima ljudi i dece koji imaju posebne potrebe, da su oni među nama i da imaju potrebu za pripadanjem kao i svi mi ostali. Mediji bi trebalo da što više paženje posvećuju ovome, trebalo bi da se prave dokumentarni programi o ljudima sa posebnim potrebama. Koren diskriminacije je uvek u neznanju i neobaveštenosti. Jedini put do inkluzivnosti je kroz edukaciju i promenu stavova. Ono što društvo može da uradi je da podrži roditelje kroz organizovanje grupa podrške za roditelje dece sa posebnim potrebama, da se ne bi osećali izolovano i da bi mogli da prođu kroz neke vrste obuke. Ponekad je velika pomoć da ponudimo roditelju deteta sa posebnim potrebama da mu pričuvamo dete, da bi on ili ona mogli da se omore. Na ovaj način možemo da se zbližimo sa porodicom deteta sa posebnim potrebama, da ih bolje razumemo i onda nam je lakše da shvatimo važnost inkluzije.

Meni bi bilo jako drago da podržim razvoj inkluzije u Srbiji, da vodim obuke za roditelje i nastavnike i na bilo koji drugi način pomognem da se u Srbiji razvije atmosfera inkluzivnosti. 

Koje aktivnosti Saša najviše voli? 

Pored toga što ima autizam, Saša ima i dispraksiju, ili poremećaj sa kretanjem. Njemu je savladavanje svake fizičke radnje predstavljalo veliku teškoću. Međutim, veoma je zavoleo vožnju biciklom i nedavno je naučio da sam vozi bicikl sa dva točka. Takođe, voli plivanje, kuglanje, klizanje, muziku i matematiku. Posebno voli da izlazi u restorane. 

Da li Saša ima najboljeg druga? 

Ljudima sa autizmom je teško da se ostvaruju odnose sa drugima i da se snalaze u društvu. Nije im lako da stvaraju prijateljstva i to je nama roditeljima posebno teško. Međutim, Saša voli da bude okružen ljudima, ima drugove iz škole ali voli i da održi distancu. Mislim da mu je najbolji prijatelj njegov brat, Saćin. 

Koja je Sašina omiljena muzika? 

Saša voli muziku uopšte i voli da sluša sve od hip hopa do klasične muzike. Ne zanm da li ima nešto što mu je baš omiljeno pošto zaista sluša raznu muziku, verovatno to zavisi od njegovog trenutnog raspoloženja. 

Da li Vi održavate kontakt sa svojim prijateljima iz školskih dana? 

Imam nekoliko prijatelja sa kojima održavam kontakt, uglavnom se viđamo na rođendanima. 

Da ste cvet, koji biste cvet bili? 

Ljubičasti lotus ili žuta ruža. 

Da ste balon koji leti svetom i na kojem piše nešto, šta bi to bilo? 

Ono kako peva Bob Marli: Jedna ljubav! (One love)