Zorica_BerarPoslednjih mesec dana smo primetili da se na fejsbuku često pojavljuju slike čarobnih kreacija dece predškolskog uzrasta iz grupe koju vodi Zorica Berar u vrtiću u Kovilju. Kontaktirali smo je i pitali da podeli sa nama nesto od kreacija iz ciklusa Zimske čarolije i da nam se predstavi. Prvo nam je ona nešto kazala o sebi a onda smo joj mi postavljali pitanja. U rubrici Primeri dobre prakse - Vaspitači, naći ćete  neke od tih zimskih čarolija koje su nas očarale.

 

Zorica o sebi kaže:

Imam 36 godina, završila sam Višu školu za obrazovanje vaspitača u Novom Sadu, a potom i Višu školu za trenere i menadžere u sportu, tako da sam i viši fitnes trener. Kako je krenula reforma viših škola i oformljena treća godina za vaspitački smer, upisala sam i završila treću godinu Akademskih studija na Pedagoškom fakultetu u Somboru, a četvrtu godinu istih studija na Učiteljskom fakultetu u Beogradu. Jedan ispit me deli od završetka pete godine studija na Učiteljskom fakultetu u Beogradu, nakon čega bi trebalo da steknem zvanje Diplomirani vaspitač u predškolskim ustanovama – master.
Od septembra 2001. godine do današnjeg dana radim u vrtiću „Neven“ u Kovilju. Vrtić pripada Predškolskoj ustanovi „Radosno detinjstvo“ Novi Sad. Jednu programsku godinu sam radila i u Novom Sadu (odmah po završetku osnovnih studija), pa sam nakon toga napravila četvorogodišnju pauzu, jer sam doživela neka razočaranja u vrtiću i bilo je neophodno da prođu sve te godine, pa da shvatim da ne želim da se lišavam onoga zbog čega sam se rodila zarad nekog lošeg iskustva. Ukazala se prilika da počnem da radim u Kovilju i to me je „vratilo u život“. Pitoma sredina, kao i ona iz koje i sama dolazim, uticala je da tamo „pustim korenje“.

A ovo su odgovori na naša pitanja:

Koji deo dana najviše voliš?
Kasne popodnevne sate, kada se rastaju dan i noć i kada nisi siguran da li je dan ili noć. Može biti i jedno i drugo.

Bez čega/koga ne bi mogla u životu?
U životu ne bih mogla bez moje sestre koja je došavši na svet popunila VELIKU prazninu u mom životu.

Šta ti nedostaje iz detinjstva?
Miris toplog leta, beskrajno dugi dani, moja drugarica koja je sada daleko, a onda je bila čitav moj svet, i baka koja me je čuvala i koja me je bezuslovno volela.

Kada bi bila biljka, koja bi biljka bila?
Bila bih ljubičica (kao i moj omiljeni crtani junak („Fifi“)), jer je nežna, skromna, skoro neprimetna, a širi beskrajno lep miris.

Šta ti izmami suze, a šta osmeh?
Nostalgija za nekim prošlim vremenima mi mami na licu i osmeh i suze.

Kada bi bila autor neke knjige, kako bi se ta knjiga zvala?
„Ogledalo duše“

Za šta bi bila spremna da čekaš par sati napolju na temperaturi -7?
Da vidim vatromet!

Sa kakvim se izazovima nosiš?
Hmmm... Sa onima koji utiču da mi proradi adrenalin i koji mi održavaju osmeh na licu i sjaj u oku.

Šta te motiviše da istrajavaš kad je teško?
Odmah počinjem da prizivam sve beskrajno lepe trenutke koje sam doživela i osobe koje me vole, a verujem da mi predstoji još pregršt takvih lepih momenata – pa nastavim da „guram“.

Kada bi pisala poruku u boci i ubacila je u Dunav, da ode negde daleko ... šta bi napisala na njoj?
„Što možeš danas – ne ostavljaj za sutra!“