playKao sasvim mala deca igramo se bez straha, predajemo se svojoj mašti i kreativnosti... slobodno i radosno. Kao odrasli, imamo priliku da  pronađemo dete u sebi i setimo se kako se igra.

Život je takođe igra i mnogo se više uživa u njoj kada se predamo mašti i kreativnosti... slobodno i radosno.

 

Sećam se kada sam, kao mlada nastavnica, prvi put učestvovala na nekom seminaru za nastavnike koji se realizovao radioničarski, sa puno igara, da sam se već u prvoj igri susrela sa nečim na čemu radim sve ove protekle godine. Zadatak je bio da u krugu dobacujemo lopticu jedni drugima uz neke komentare. Dok loptica nije stigla do mene, po glavi mi se vrtelo nekoliko misli: „Neće valjda da mi ispadne loptica!“, „Jooj, ima garantovano da ispustim lopticu!“, „Samo da mi neko ne baci lopticu bezveze!“

Danas ja držim seminare za nastavnike i primećujem istu stvar kod učesnika. Često na seminarima sa vaspitačima i učiteljima radim jednu igru koncentracije - pesmu sa pokretima u kojoj se posle nekog vremena pri pevanju izostavljaju neke reči ali se pokreti i dalje prave. Uvek se dešava ista stvar – kada se da instrukcija da se određena reč ne izgovara, svi učesnici odjednom počnu tiše da pevaju. Ja uvek postavim isto pitanje: „Jel to tiše pevate da se ne bi čulo ako napravite grešku i izgovorite reč koja treba da se odćuti?“ E, onda tu uvek svi krenu da se smeju...

Zašto se mi odrasli toliko plašimo grešaka kad se igramo? Kada je igra prestala da nam bude igra i postala „minsko polje“?   - Verovatno već u ranom detinjstvu!  Naši roditelji, vaspitači i učitelji – svi značajni odrasli u našim životima, koliko god da su nas voleli i da su bili dobronamerni, preuzeli su neke obrasce ponašanja od svojih značajnih odraslih koje su ispoljavali u odnosu sa nama. Svi smo kao deca često primali poruke koje nas navode da gubimo samopouzdanje:
„Pazi, pašćeš! Nemoj to tako, pokvarićeš! Odmakni se malo, isprljaćeš se! Ne radi se to tako!“

Takođe smo dobijali poruke da smo u nekoj igri bolji od ostalih a znali smo da to nije istina. Znate ono kada igramo „Ne ljuti se čoveče“ pa nas odrasli ne pojedu kada imaju priliku, ili kada napravimo pogrešan potez pa nam kažu da nema veze, da se vratimo, kada nas deda pusti da ga pobedimo u šahu pa priča naglas kako smo strašno pametni jer smo ga pobedili.... A mi imamo neku mešavinu radosti što smo „pobedili“ i nekog neobičnog osećaja nelagodnosti a ne znamo zašto. Taj neobični osećaj nelagodnosti se kasnije pretvara u podsvesnu ideju da mi ne zaslužujemo da budemo „pobednici“, da nam ne pripada ono što dobijamo... a onda i straha da ga u svakom trenutku možemo izgubiti.

Mi smo već izgradili određenu sliku o sebi. Već smo stvorili određene navike u ponašanju. Verovatno najveći broj nas, koliko god da smo uspešni u onome što radimo, u životu, u ulogama koje imamo u životu, imamo strah od grešaka. Plašimo se da ne napravimo pogrešan korak, verujemo da za svaku milost koju dobijemo od života moramo da se borimo i pitanje je da li ćemo je zaslužiti, jer nema sad tu dede da nas pusti da pobedimo...

Tako je kako je, već smo formirane ličnosti, ali to ne znači da tako mora i da ostane. Danas imamo sreću da postoji veliki broj programa za lični razvoj koji nam daju priliku da radimo na sebi, knjiga koje nam daju smernice i u kojima možemo da učimo o emocionalnoj pismenosti, izgradnji zdrave slike o sebi... Sad, to je pitanje izbora za svakog od nas. Da li želim da se menjam, da ojačam svoje samopouzdanje i samopoštovanje? Međutim, za sve nas koji vaspitavamo i odgajamo decu, nije to samo pitanje toga kako možemo da pomognemo sebi da unapredimo svoju sliku o sebi... Naš rad na sebi je važan i zbog toga što mi decu ne učimo samo kroz ono što im govorimo, već kroz ono ko smo kad stanemo pred njih. Deca uče ono što vide u nama. Ako vide pretvaranje da smo nešto drugo nego što jesmo, i oni uče da se pretvaraju... Ako vide strah, i oni uče da se plaše.... Ako vide spremnost da se suočimo sa strahom i da kročimo napred, i oni uče da ne dozvole strahu da ih koči... Ako vide napor koji ulažemo da budemo najbolje što možemo da budemo, i oni uče da ulažu napor da se razvijaju.

Biti čovek je nešto što se uči celog života. Lako je naučiti zanat, profesiju.... Sve uloge koje imamo: deca, roditelji, prijatelji, supružnici, kolege, profesionalci.... na radnom mestu, u porodici, među prijateljima... samo su uloge. Iza svih tih uloga, mi smo onakvi kakvi smo u suštini i ta suština je ono što izviruje iza svake uloge. Dobar i srećan čovek ne može a da ne bude dobar i u ulogama koje igra. Čovek koji se plaši i začauri negde u sebi, ne može da se razvija ni u ulogama koje igra.

Dečja igra je priprema za život. Kao sasvim mala deca igramo se bez straha, predajemo se svojoj mašti i kreativnosti....slobodno i radosno. Kao odrasli, imamo prilike da  pronađemo dete u sebi i prisetimo se kako se igra. Život je takođe igra i mnogo se više uživa u njoj kada se predamo mašti i kreativnosti... slobodno i radosno.