bube2Juče sam u jednom dvorištu u Beogradu ugledala dve crvene bube sa tačkama na leđima koje su bile povezane zadnjim delom tela, kao sijamski blizanci. Taj trenutak me je poput katapulta bacio nazad u detinjstvo....

Čučim u dvorištu, pod lipom, topao letnji dan (odraslima je vruć!), zemlja isušena i prašnjava a ja nekom grančicom guram dve bube i gledam kako se kreću... Povezane su zadnjim delom tela i živo me interesuje koja je okrenuta napred a koja pozadi, koja koju sluša, koja odlučuje u kom pravcu će da krenu, koja koju vuče...

Danas postoji ogromno tržište na kojem se plasiraju proizvodi za koje se tvrdi da doprinose kognitivnom razvoju dece na što ranijem uzrastu: igračke koje na pritisak dugmeta proizvode razne zvukove i pokrete, knjige, softverski programi, bebi kompjuteri... Zamislite kako bi bilo da deci umesto hrane dajemo tablete vitamina i minerala. Tako ja doživljavam okruživanje male dece proizvodima za podsticanje kognitivnog razvoja. Priroda je decu obdarila svim onim što im je potrebno za zdrav kognitivni razvoj – radoznalost, želja za igrom, čula, telo... Stavimo dete u prirodno okruženje i pustimo ga da trči, skače, prevrće se, penje se po drveću, posmatra travke, bube, dodiruje koru drveta, leži na travi, hoda bosonogo, bere šumske jagode, baca kamenčiće u reku... U prirodi je sve što je potrebno da dete nauči da razmišlja uzročno posledično, da prepoznaje prirodne cikluse i tokove, da prepoznaje harmoniju u prirodnom poretku stvari. Izmeštanjem deteta iz prirode i postavljanjem dizajniranih igračaka između njega i prirode, mi detetu ograničavamo sposobnost kognitivnog razvoja!

Svaka igračka koju postavimo pred dete ima određene funkcije i to je to!  „Završena“ je, radi samo ono za šta je napravljena, stalno ponavlja istu stvar, ne razvija se, „mtrva“ je! Priroda je živa, stalno u procesu promene, neograničena.... Poput neke ogromne laboratorije, svakom detetu pruža priliku da u njoj, svojim tempom, na svoj način otkriva prirodne zakone. Zapravo, ne samo deci, već i nama odraslima priroda daje priliku da pronađemo svoje mesto u njoj... da pronađemo sebe u njoj i nju u sebi. Pa, dajmo sebi priliku da se družimo sa prirodom – gde god da smo, ne samo u šumi, parku, dvorištu, već i na sred ulice velegrada možemo da okrenemo pogled ka nebu i eto.... Tu je ona, čeka nas da obratimo pažnju!