gibanica Poznato  je da neki naši strahovi, uverenja koja su zasnovana na netačnim informacijama, zablude... često imaju kontrolu nad našim životima i čine da se ponašamo na određeni način.  Ja sam godinama birala da verujem da  nikada ne bih mogla da napravim gibanicu ili baklavu onako lepo kako je to radila moja majka, ili kako umeju da ih naprave moje sestre.

Koliko god da sam i ja sama to svoje uverenje doživljavala kao smešno, glupo i iracionalno, činjenica je da sve ove godine nikada nisam ni pokušala da napravim baklavu ni gibanicu. Umem ja da napravim razna ukusna i manje ukusna jela, po receptu i bez recepta. Imam samopouzdanja za mnogo zahtevnije stvari nego što je pravljenje gibanice i svesna sam svoje kompetentnosti  u mnogim poljima. Zašto, onda, godinama živim u uverenju da je pravljenje gibanice i baklave nešto što ja ne bih umela da uradim? Verovatno zato što je to uverenje nastalo kada sam bila još uvek devojčica kojoj je pravljenje gibanice izgledalo isto toliko komplikovano kao vožnja automobila, izvođenje operacije slepog creva, šivenje kaputa i sve druge stvari za koje neko mora da bude odrastao da bi ih uspešno obavio. Pretpostavljam da svi mi, koliko god da se promenimo kada odrastemo, u sebi nosimo neke aspekte deteta koje smo bili. Pa, bez obzira koliko smo se promenili i postali kompetentni u mnogo čemu, i dalje u nekim stvarima sebe posmatramo kroz oči tog deteta: uplašeni, zabrinuti, naivni, zbunjeni. I često nas ta uverenja koja pripadaju detetu u nama, koče da ostvarujemo sebe kao odrasli. Nekada to bude bezazleno poput moje ubeđenosti da neću umeti da napravim gibanicu ili baklavu, a nekada to bude nešto što nas koči da napredujemo u svom poslu, da ostvarujemo uspešne odnose sa drugim ljudima, da se ostvarimo u različitim poljima. I onda govorimo sebi da je bolje da nešto i ne pokušavamo jer nas niko neće uzeti za ozbiljno, da ćemo se izblamirati, da se nećemo snaći.... A zemlja se vrti, bez obzira snašli se mi ili ne, život teče bez obzira da li se mi "izblamiramo" ili ne i drugi ljudi gledaju svoja posla bez obzira koliko se mi trudili da nas oni uzmu za ozbiljno ili ne. Šta nam je onda činiti? Verovatno to da s vremena na vreme postavimo sebi neki izazov i posmatramo svoje reakcije. Pa kada čujemo sebe da kažemo: "Neću ja to moći", da postavimo sebi pitanje: " Zašto ne?"   Tako sam ja sebi postavila izazov da u 2012. napravim baklavu. Na pitanje zašto ja to ne bih mogla, nisam umela da nađem nijedan logičan odgovor. I eto, napravih baklavu. Sjajnu baklavu! Pa onda, ohrabrena uspehom, par dana kasnije napravih i gibanicu. Sjajnu gibanicu!  A godina je tek počela.... Ko zna šta me još čeka!