uspehhKada smo birali temu meseca, činilo se da nakon septembarske teme, ŠKOLA, prirodno sledi USPEH. Međutim kada je trebalo da sednem i napišem nešto u vezi sa uspehom, shvatila sam da je to mnogo višeslojnija tema nego što sam mislila i da ne znam odakle da počnem ni o čemu zapravo da pišem.

 

Onda sam rešila da istražujem knjige o uspehu i pregledam sajtove sa citatima o uspehu. Jedan mi je citat bio jako interesantan. „Ne treba mešati slavu i uspeh, jedno je Madona a drugo Helen Keler.“  To mi se isprva svidelo, ali sam pomislila kako ipak nismo mi tu da određujemo šta je za nekog uspeh. Otkud ja znam šta je sve Madona morala u svom životu da prevaziđe i u čemu da uspe da bi došla do slave. Krenem onda da razgovaram sa ljudima o uspehu, ali što sam sa više ljudi razgovarala, bivala sam sve zbunjenija. Kaže moj drug Budimir, sociolog po profesiji: „Uspeh je socijalna kategorija.“ Kaže kako ne bismo imali ideju šta je to uspeh kada ne bismo imali socijalni kontekst u kojem možemo da se poredimo sa drugima. Svađalica u meni kreće da ga opovrgava. „Ma nije valjda, a šta je sa mojim ličnim uspehom, kada uspem da prevaziđem nešto u sebi, na primer strah da nešto kažem ili uradim, a ipak to kažem ili uradim? Ili kada dete nauči da vozi bicikl, ili kada neko ulaže velike napore da nešto uradi i to ne ide, pa onda odjednom uspe, ili kada je neko rođen sa velikim ograničenjima a uspe da završi škole i  bude uspešan u poslu i ima divnu porodicu i......“

Buda, vrlo u skladu sa svojim imenom, sasvim smireno, skoro ravnodušno,  odgovara na svaku moju zamerku njegovoj teoriji. Kaže kako ne treba nazivati ostvarenje čovekovih prirodnih potencijala uspehom. Ja ne popuštam do kraja razgovora, ali negde iznutra nešto kreće da se uobličava u ideju. Dva dana posle tog razgovora i tri nedelje nakon što je trebalo da se ovaj tekst postavi na sajt, dovoljno sam zadovoljna onim što mogu da napišem. Nije to neka velika mudrost, ali ne osećam više onaj nemir u vezi sa pisanjem o uspehu.

Meni se čini da postoje dve dimenzije uspeha. Jedna je horizontalna i tu spada sve ono što čini da se „širi“ polje u kojem se materijalno iskazujemo. Tu su naše ocene, diplome, sve što zaradimo, izgradimo, naslikamo, napišemo, umesimo, popravimo, sašijemo, sve ono vidljivo poput knjiga koje se objave, filmova u kojima se glumi, imena na vizit kartama, potpisa na dokumentima, projekata iza kojih stojimo, dece koju smo odgajili, dece koju smo podučavali.....

Druga dimenzija uspeha je vertikalna i tu uspeh doživljavam u kontekstu reči uspeti kao „uspinjati se“ ili „uzvisiti se“.  To je dimenzija u kojoj zapravo nema uspeha kao finalnog cilja do kojeg se dođe, koji se ostvari i kojim možemo da se pohvalimo. To je dimenzija u kojoj biramo da živimo iz dana u dan, iz trenutka u trenutak, nekad se saplićući, nekad hodajući lakim korakom. Tu nema uspeha kao „socijalne kategorije“ jer tu osim mene i Izvora Života nema nikog drugog. Prvo sam to zamišljala kao pravu liniju gde sam na jednom, donjem kraju ja, a na drugom, onom gornjem, Izvor Života, sve što je najbolje, naplemenitije, najsvetlije, čemu težim i čemu se uspinjem. A onda sam shvatila da to nije linija već tačka! Nema linije koja me spaja sa Izvorom Života, već je u meni tačka u kojoj sam spojena sa Izvorom Života i ona pulsira onako kako ja živim. Mi živimo onako kako biramo. Ne verujem da bilo ko pravi izbor da ne živi zadovoljno, da ne raste, da ne uči, da se ne razvija, da ne voli, da ne daje, da ne prima.... Ali nije dovoljno ne praviti loš izbor, moramo praviti dobre izbore! Ja uspehom doživljavam pravljenje izbora da živimo zadovoljno i zahvalno,  da rastemo, volimo, dajemo, primamo, učimo, razvijamo se.... bez obzira u kakvim uslovima živimo.  Uspeh je izbor najboljeg u sebi!