Šta me ponese..... Tako sam kazala da će se zvati kolumna. Nisam sigururna da li će taj naziv ostati, ali evo me gde sedim sa računarom u krilu, slušam opuštajuću muziku Džona Flukera (John Fluker) i čekam.  U stvari, nije to baš čekanje. Više kao neko traganje, igra žmurke ili ona igra kad sakrijemo nešto pa govorimo hladno-toplo-vruće u zavisnosti od toga koliko su tragaoci blizu sakrivenog predmeta. E, sad je to interesantna igra pošto sam ja i skrivač i tragalac i predmet. Ima dana kada mi igra dobro ide, a ima dana kada zaboravim da se igram i uspaničim se. Danas je dan počeo tako, uspaničeno. A evo me sad uživam u igri.  Sve prolazi.... I panika... i uživanje.  Ostaje samo SADA.

U stvari, prvi naziv koji mi je bio pao na pamet za kolumnu je Dete u svima nama.  U poslednje vreme sam se često pitala kako to da se ja tako puno angažujem u polju unapređivanja uslova u kojima deca odrastaju i uče, a nemam svoju decu.  Zbog deteta u sebi?  Hladno! Dobro, mlako! Ali i dalje daleko!  Ja to radim zbog SADA. Vruće! Goruće!

Evo jedne interesantne slike koju sam slučajno našla na intentetu. Kasnije sam satima pokušavala ponovo da je pronađem, da bih citirala izvor, ali nisam uspela.

Ovo je fotomontaža koja prikazuje kako bi izgledala ista osoba u mladosti, srednjim godinama i starosti. Poput one priče o žiru. Kao što žir sadrži u sebi ono što je potrebno da postane veliki hrast i kao što hrast u sebi nosi onaj žir koji je nekada bio, tako i svako od nas sadrži u sebi svoju prošlost i budućnost. U svakom SADAšnjem trenutku mi smo i ono što smo nekad bili i ono što ćemo tek da budemo.

To je suština holističkog pristupa životu – celovit uvid u sadašnji trenutak. Ne samo vremenski, već i prostorno. Prostor koji zauzima moj sadašnji trenutak delim sa svima onima čiji se sadašnji trenutak poklapa sa mojim.

Kad sam bila dete, majka je imala običaj da nama, svojim ćerkama, naglašava: „Učite, da imate svoju koru hleba, da ni od koga ne zavisite!“ U školi nam je učiteljica ponosno objašnjavala da mi odrastamo u zemlji koja je „nezavisna“, nismo ni levo, ni desno, već nesvrstani. Da li zbog ovakvih poruka, da li zbog nečeg drugog,  naučila sam da branim svoju nezavisnost i budem ponosna na svoju samostalnost. U vremenu u kojem živimo, nezavisnost je na ceni, nešto čemu se stremi. Na sreću, mora da sam imala i neke druge poruke u životu, a svakako sam imala iskustva koja su dovela do toga da prepoznam da je nezavisnost nemoguća.  E sad, to saznanje možemo da nosimo u sebi kao usud ili kao blagoslov. Ja biram blagoslov.

Prostor koji zauzima moj sadašnji trenutak delim sa svima onima čiji se sadašnji trenutak poklapa sa mojim. Svi mi zajedno stvaramo onaj deo SADAšnjeg trenutka koji u sebi sadrži budućnost. I jedni smo drugima potrebni. Jedni drugima dajemo ono što sami nemamo i sami ne možemo. Mi odrasli deci dajemo iskustvo, znanje, veštine... Deca nama daju svetlo, svežinu, poput one koju smo mi doneli sa sobom, ali se istrošila. I tako mi zavisimo jedni od drugih. Njima je potrebno da im mi kroz svoje znanje stvorimo uslove u kojima mogu da razvijaju ono što su doneli sa sobom. A nama je potrebno da oni razvijaju to što su doneli sa sobom. Zato se ja tako puno angažujem u polju unapređivanja uslova u kojima deca odrastaju i uče. Zato što zavisim od njih. Ja zbog sebe moram da se angažujem da u porodicama, vrtićima i školama deca budu  radosna, kreativna i postavljaju pitanja.  Zato što tako u meni raste radost, budi se kreativnost i rađaju se pitanja koja mi pomažu da pronađem smisao...