veil-p

 

Dok sam studirala, leti sam odlazila u Englesku gde sam radila kao au-pair, devojka koja čuva decu u nekoj porodici za stan, hranu i mali džeparac, a tako ima priliku da vežba jezik. Jednog leta sam čuvala petogodišnjaka Dejvida koji je često imao običaj da, kada se od njega nešto traži, odgovara da je umoran i da "nema snage". Nekada se to odnosilo na pranje ruku pre ručka, nekad na ostavljanje cipela na mesto, nekad na skupljanje igračaka...

Jednom sam, kada me je ubeđivao da nema ni trunke snage da ode da opere ruke, kazala kako mi svi imamo u sebi jedan nevidljivi rezervoar snage i da, čak i kada mislimo da nemamo snage,  samo treba da se umirimo, okrenemo unutra i pronađemo taj izvor snage. To sam mu kazala sa takvom uverenošću da mi je on jednostavno poverovao. Od tada, kada god bi mi kazao da nema snage da uradi nešto što tražim od njega, podsećala sam ga na "izvor snage" i on bi jednostavno uradio to što tražim. 

Jednom prilikom, posle par sati igre u dvorištu, dobacivanja loptom i trčanja, ja sam, umorna, sela u baštensku stolicu, digla noge na drugu, zavalila se i zatvorila oči, uživajući u suncu i prilici da malo odmorim. Dejvid je u drugom delu bašte vozio bicikl i u jednom trenutku me je pozvao da odem da vidim kako je naučio da vozi bez ruku. Odgovorila sam mu da sam se umorila od trčanja i da ću doći kad se malo odmorim. U roku od nekoliko sekundi, Dejvid se pojavio pored mene ozarenog lica. "Pa, Žana, zašto ne pronađeš onaj izvor snage u sebi? Meni to uvek uspeva!"  U deliću sekunde sam pomislila da je on to rekao da bi mi "vratio milo za drago" ali ugledavši njegove ozbiljne oči u kojima je sijala jednostavna vera u nešto što nije potrebno da se objašnjava, analizira, tumači, shvatila sam da on zaista ume da napravi izbor da bude u snazi umesto u slabosti, da je svojim detinjim umom poverovao u to da u njemu postoji snaga do koje može doći jednostavno tako što je izabere - snagu umesto slabosti. Naravno, ustala sam i otišla sa njim do njegovog bicikla, posmatrala kako ga on vozi bez ruku, osmehujući mu se, duboko dirnuta ....životom.

Ne znam zašto sam na ovaj događaj pomislila kada sam sela da pišem na temu buđenja. Možda zato što je to bio jedan od retkih trenutaka u životu kada sam se osetila potpuno budnom, kada je ono što se dešavalo u meni i oko mene izašlo iz uobičajene dimenzije i postalo tako živo da moje telo posle toliko godina ima sećanje na mirise tog popodneva, svetlo, zvuke, na doživljaj ljubavi i radosti koje sam osećala u sebi kao vazduh koji udišem.

Buđenje je kada otvorimo oči i ugledamo svet oko sebe. Ponekad, i otvorenih očiju nismo budni.  Tada je potrebno da gledamo očima deteta - sa verom da je sve moguće.  Pa, jeste!