QUESTION_MARKPre par dana sam se srela sa grupom koleginica koje dugo nisam videla, a znamo se već desetak godina, iz vremena kada se oko ideje reforme obrazovanja okupilo puno vizionara, ljudi koji su imali volju i želju da daju sve od sebe da bi se obrazovni sistem u ovoj zemlji učinio humanijim a obrazovna praksa izvodila po principima holističkog obrazovanja. Politika se od tada promenila, reforma zastala, razne inicijative koje su imale šansu da na više nivoa pokrenu pozitivne promene u obrazovanju su izgubile tu šansu, ali veliki broj ljudi koji su se tada uključili u stručno usavršavanje zaposlenih u obrazovanju su nastavili to da rade, formalno ili neformalno, u vladinom ili nevladinom sektoru, na ovaj ili onaj način. I tako, nađemo se nas pet, istog dana, na istom mestu, okupljene oko iste inicijative. Lep susret, lepe uspomene koje delimo, godine angažovanja iza nas. A onda me jedna upita: "Ma jel misliš ti, Žana, da išta može da se promeni u našem obrazovanju?" Tu krenusmo sve u priču, malo ohrabrivanja, malo "kukanja", bez odgovora na ovo pitanje, ali je ono ostalo sa mnom svih ovih dana.

Promena je jedino što nam je u životu zagarantovano. Dešava se, želeli mi to ili ne. Zato što mi ne postojimo u vakumu, izolovani od okruženja, planete, vasione, već kao deo svepostojećeg poretka. I kao što vasiona pulsira određenim ritmom, tako i mi u njoj živimo u ritmu svog daha, otkucaja srca, dana i noći, godišnjih doba, malih i velikih promena. Ali zato što smo mi deo svepostojećeg poretka, sve što učinimo kao pojedinci, utiče na celinu. Što je više pojedinaca koji ulažu napore da na bolje promene svoj život i svoje okruženje, to će nam svima biti bolje.

Neizmerno sam zahvalna što je koleginica tog dana postavila pitanje da li verujem da se nešto može promeniti u našem obrazovnom sistemu. To pitanje, na jednom dubljem nivou, zapravo glasi: "Da li ovo što radimo ima smisla?" i sa tim pitanjem sam se na polusvesnom nivou i ja bavila već neko vreme.  Nedavno sam čula da učiteljica deteta mojih prijatelja svake nedelje u svom odeljenju bira "komisiju" koja u toku velikog odmora upisuje imena dece koja su "nevaljala" na specijalan spisak. Ono što učiteljica možda još nije saznala je da ostala deca članovima "komisije" kupuju slatkiše i poklončiće ne bi li ih ovi izostavili sa spiska "nevaljalih". Korupcija na nivou devetogodišnjaka. Učiteljica koja decu uči da jedni druge špijuniraju i doživljavaju kao neprijatelje i da ulaze u uloge moćnika i žrtvi. To je jedan od svežijih primera iz obrazovne prakse zbog kojih se rastužim, naljutim,  obeshrabrim... A onda se vratim svom uverenju da se dobre stvari rade zato što ih treba raditi, čak i kada se čini da su nevidljive u masi negativnih primera ljudskog ponašanja. Pa evo mog odgovora koleginici.

Ne, ne verujem da će se mnogo toga promeniti na bolje u našem obrazovnom sistemu, ali verujem da ovo što radimo ima smisla. Verujem da je svaki napor svakog pojedinca da oplemeni obrazovnu praksu duboko smislen i od neprocenjive važnosti. Nije na nama da procenjujemo rezultate, već da ulažemo napor.  Promene se dešavaju na više nivoa, u više dimenzija, nekih vidljivih i nekih nevidljivih. Ono što je važno da znamo je da, uprkos tome što se ponekad osećamo usamljeno i izolovano, ima nas puno!  Sa raznih mesta, iz različitih sredina, nastojanja pojedinaca da pokrenu promene na bolje u obrazovnom sistemu, u okruženju,  bivaju "umrežena" u jednu mrežu pozitivne energije koja pulsira dobrim vibracijama. Biti deo te mreže je ono zbog čega je vredno ulagati napore. Ja ponekad, sedeći u svojoj fotelji, u svom stanu,  osećam bliskost i povezanost sa ljudima koje nikada nisam srela, ali za koje znam da postoje. Ne po imenu, mestu u kojem žive ili zajedničkim prijateljima, već po energiji koju doživljavam u sebi. Takva ista energija pokreće i druge ljude širom planete da ulažu napore da poboljšaju kvalitet života za sebe i ljude oko sebe. Ako hoćemo termine i definicije, to je vrh Maslovljeve hijerarhije potreba - potreba za samoostvarenjem. Ako hoćemo dalje, to je potreba da se manifestujemo kako smo stvoreni, "u liku Božijem". A šta je lik Božiji nego kreativnost, stvaralačka energija?

Kako se ova godina bliži kraju a nova početku, kako ulazimo dublje u kontakt sa ciklusom promena u prirodi, želim nam svima da uđemo dublje u kontakt sa stvaralačkom energijom u sebi koja nam daje snagu da istrajavamo u naporima da dajemo i kada nam se čini da nemamo, da razumemo i kada nam se to što gledamo na prvi pogled ne sviđa, da se radujemo i kada u okruženju ne vidimo mnogo razloga za radost. Zapravo, tada nam je radost najpotrebnija!