Žana Borisavljević je 11 godina mlađa i 10 minuta starija od svoje dve sestre. Vaspitavana u duhu bratstva i jedinstva, pionirskih ideala i uz epsku poeziju, odrastala na obali reka Ibar i Lopatnica, u dvorištu sa lipom, jasminom, piskavcem, božurima i onim crvenim bubama sa crnim tačkama po leđima, u komšiluku gde se znalo od koga se dobijaju kolači, a od koga grdnja zbog buke dok se igra između dve i čet’ri vatre,studirala engleski u Nišu gde se trudila da što manje vremena provodi na fakultetu, a što više u Beogradu, Zagrebu, Kraljevu i Vršcu među prijateljima, čudila se godinu dana kako je moguće da joj se san pretvorio u noćnu moru i da je radost koju je očekivala da doživi kao nastavnik u osnovnoj školi iščilela i ustupila mesto nezadovoljstvu i očajanju,  probudila se jedno jutro shvativši da to što se nije snašla kao nastavnik nije njen problem, već problem sistema u kojem se školovala za taj poziv,  pa je rešila da se školuje na drugačiji način i otputovala u Veliku Britaniju gde je proučavala holističke metode u obrazovanju,  učila da bude diplomata, da vozi, da kuva, da uživa u radu kao nastavnica, da pomaže drugima da postanu nastavnici, da se ne plaši da priča pred puno ljudi, da voli da priča pred puno ljudi, da osmišljava nove interesantne obrazovne programe, da sluša svoj unutrašnji glas, da sledi ono što čuje kao svoj unutrašnji glas, što ju je onda dovelo nazad u Srbiju gde je učila da bude strpljiva, da se koncentriše na proces, a ne rezultate.... I dalje uči.  

inkl

 

                Svi smo mi različiti

U poslednje vreme se dosta govori o inkluziji. Kad kažemo inkluzija, najveći broj ljudi pomisli na decu sa posebnim potrebama u redovnim školama. Ako se priča raširi, inkluzija se odnosi na socijalni model u kojem jedno društvo živi, na stepen prihvatanja različitosti u tom društvu. I to se ne odnosi samo na decu i odrasle sa posebnim potrebama. Inkluzija je suštinski priča o prihvatanju svega što nije prosečno, uobičajeno, standardizovano.

Opširnije...

Šta me ponese..... Tako sam kazala da će se zvati kolumna. Nisam sigururna da li će taj naziv ostati, ali evo me gde sedim sa računarom u krilu, slušam opuštajuću muziku Džona Flukera (John Fluker) i čekam.  U stvari, nije to baš čekanje. Više kao neko traganje, igra žmurke ili ona igra kad sakrijemo nešto pa govorimo hladno-toplo-vruće u zavisnosti od toga koliko su tragaoci blizu sakrivenog predmeta. E, sad je to interesantna igra pošto sam ja i skrivač i tragalac i predmet. Ima dana kada mi igra dobro ide, a ima dana kada zaboravim da se igram i uspaničim se. Danas je dan počeo tako, uspaničeno. A evo me sad uživam u igri.  Sve prolazi.... I panika... i uživanje.  Ostaje samo SADA.

Opširnije...