krava_ali_stvarnoPar slobodnih dana proveli smo na selu.
Banja, hotel, apartman, blagodeti razvijene infrastrukture i udobnost urbanog, ušuškanog života ili selo – stara trošna kuća, bez kanalizacije, bez uličnog osvetljenja?
Nije da se nisam dvoumila, ali kućice od granja koje smo sestra i ja pravile, bašta od ubranog cveća zabodenog u zemlju koju smo same izgrabuljale i ogradile, seoski psi koje sam čuvala i donosila im poklone iz Beograda, sve Šarulje, Ruže i ostale krave sa kojima sam tiho razgovarala (nema sumnje, potpuno su me razumele i podržavale), koza, koja mi je jednom prilikom pojela džeparac, beskrajne livade i voćnjaci, šljive koje smo krišom ubrali iz nečijeg šljivara, za koji se ispostavilo da pripada našem deki, presudili su u korist sela.
Autoputem pravo, pravo, pa kad se sve priče ispričaju i kad se unervozimo od vožnje, skrene se desno i tu je visoki čempres – PR za seosku idilu. Sela, livade, kuće pored puta, deca koja se igraju loptom, na putu!Posle četiri sata vožnje stižemo do našeg sela. Plava kapija se otvara i pušta nas u zeleno dvorište. Tu su i deda i baba. Došli su koji dan ranije da kuću dovedu u red, pokose podivljalu travu i privremeno isele paukove i ekipu iz soba u kojima ćemo spavati.Kao svaka majka higijeničarka, ponela sam pet kofera za četiri dana boravka. U jednom je odeća koja će nam trebati, kao i odeća koja može da zatreba, u slučaju da se presvlačimo trinaest puta na dan, zbog nepredviđenih prilika.U drugom koferu se nalazi posteljina, jastuci, peškiri, tri pakovanja vlažnih maramica... Sve u svemu, ozbiljne pripreme su obavljene, ništa nas ne može iznenaditi!
Dodatak sviti iz Beograda je naše kućno ljubimče – pas delikvent koga smo uzeli pre par meseci i koji nesmanjenom energijom i upornošću uništava i ruši sve oko sebe, sakriva se po žbunju, beži preko ulice i radi sve što nismo očekivali da kućni ljubimci rade. I njega smo poveli da oseti miris sela i protegne noge u travi.
Sad provod!
Stigli smo:
D. trčka po dvorištu. D. zagleda kroz kapiju, D. izlazi iz dvorišta i sakuplja kamenčiće ispred kapije, crta prutom po pesku. Ovde nema automobila, deca smeju da se igraju na ulici, uz umereni nadzor roditelja. Ipak, baba prati svaki D. pokret, nikad se ne zna! Usput se nervira što se dete prlja! Ja se smejem, redujem se što je prašnjava, D. se raduje jos više i tako nerviramo babu. – Sram nas bilo!
Ima još posetilaca u selu – D. je našla društvo, idu do rečice. Odustali su na pola puta, ali videli su ovce!
Dan drugi:
D. pere zube na priručnoj česmi-kanti sa slavinom koja prosto mami da se odvrće svako malo. Grabulja sa dedom dvorište, skače po senu. Ja se angažujem – Pravimo kućicu od granja. Idemo u turistički obilazak sela. U školskom dvorištu koze!Od silnog uzbuđenja lako se zaspi posle ručka.Do večeri nas čeka obilaženje terena, poseta svim kućama u selu u kojima se živi. Takvih ima malo, ali svaka je vredna posete. U nekom dvorištu baka i kokoške, negde prase i mačići, negde samo baka - ni kučeta ni mačeta. Gde god svratimo ljudi su raspoloženi za druženje, a D. obavezno dobije neki slatkiš, što mamu ne raduje posebno, al se ne žali da ne kvari seosku idilu.
Selo je uglavnom pusto, ali dobra stvar je što nema ko da pravi smeće, pa se trava zeleni, drveće nije nakićeno kesama, a rekom ne plove plastične flaše.
Dan treći:
D. , verni pas i ja idemo do reke. Izule smo se i gazimo po kamenju, D. opet sakuplja kamenčiće za svoju kolekciju, žuti leptir je sleteo na njene cipelice i ne odvaja se od tufnica. Mama fotografiše kao pomahnitala. Pas je u delirijumu. Juri žabe sa drugarima (sad imamo još dva psa u pratnji). Drugari psi odvažno uskaču u reku, a ovaj naš ih podržava sa obale. Na kraju, verno pseto nam donosi trofej – sasušenu žabu!
Dan četvrti (uveče se vraćamo za Beograd, bar smo tako planirali):
D. iz kreveta istrčava u dvorište. Krave prolaze pored kapije.
- "Mama, mama, brrrrrzo dođi! Mama, kravaaaaa! Ali stvarno!"
Tako smo i krave videli, ali "stvarno".Naš pas više nije u dvorištu, trči na sve strane, preskače kamene i ograde od pruća – On je u raju!
Epilog:
Umesto da se vratimo za BG iste večeri, u selu smo, usled nepredviđenih okolnosti, ostali još pet dana. Hvala Mami i svim punim koferima koje je ponela iz predostrožnosti.Dunja je stekla i, u žbunju izgubila, još jednog prijatelja ili prijateljicu (Kornjaču Korni, koja je, zamislite, odšetala iz dvorišta bez pozdrava). "Stvarno" je videla sve životinje o kojima je slušala i gledala ih u knjigama ili na televiziji i jedva čeka da ponovo ide u selo!
Pas se visoko kotirao u svetu seoskih pasa. Urlao je po celu noć, kao i svaki put kad bi se neko pojavio na kapiji. Pošto nas je dve noći lavežom održavao u polusnu, treće noći je i za sebe izvojevao mesto u kući.Priča o neustrašivom psu čuvaru iz Beograda se pronela selom pa su malobrojni stanovnici došli sa ponudom da otkupe naše mezimče. Nismo ga prodali, ali verujem da i on kao i Dunja, jedva čeka da ponovo poseti selo.
Ja sam konačno pročitala jednu knjigu za nedelju dana i uživala sa Dunjom, kao da prvi put vidim krave, koze, svinje i seno. Vadila sam i vodu iz bunara!