hvatanje_loptePrvi školski dan: najlepša haljina, cipele uglancane, sveže okupana, očešljana i uplašena. Učiteljica nije bila ona koju sam videla pri upisu  u školu i koja mi se svidela (mlada i nasmejana). Ova učiteljica ima strog i ozbiljan pogled, a ipak se smeje, pa sigurno nije tako loša. Prvi dan je pa se potrudila da se deca osete prijatno i dobrodošlo. Čisto da bismo shvatili da je ovo  Škola, dobijamo prvi zadatak. Svako treba da napiše svoje ime i prezime, ako ume i kako ume. Nema veze što nismo još upamtili ni ko se kako zove, niti  smo stigli do azbuke. Decu valja animirati!

 

Tako su oni “spremni” i uvežbani dobili pčelice i cvetiće, a mi neistaknuti smo dobili samo potpis i, uglavnom, sa suzama u očima otišli kući.

Dobro, to je bio početak.

Pošto sam se nekako navikla na školu, najviše sam zavolela časove likovnog i fizičkog. To je trajalo neko vreme, bar kada su časovi fizičkog u pitanju. A onda je došlo  vreme za famoznu igru “Između dve vatre”. Iz nekog razloga lopta koja leti sa jednog na drugi kraj sale je za mene bila zaista vatrena. Bežala sam od nje, krila se i tako obično ostajala poslednja u igri. I taman kada bi rezultat zavisio od moje spretnosti da uhvatim loptu, lopta bi me opekla, ispala iz mojih ruku, ili bi me samo okrznula i otišla dalje, noseći pobedu suparničkom timu. Moj tim bi bio očajan, pa bih svaki put dobila bujicu pohvala, kakve samo deca mogu da smisle. Međutim nezadovoljstvo mog tima nije bilo dovoljno  da shvatim zašto nikako da uhvatim tu vatrenu loptu. Posle časa  fizičkog učiteljica je dobronamerno objasnila pred celim razredom da sam SMOTANA KO SAJLA i da prosto ne umem da uhvatim loptu kako treba. Kako su se samo deca obradovala! Jeste, jeste, sajla, sajla! Tako sam u društvu postala poznata kao Smotana ili kao Sajla.

Posle nekog  vremena naivno sam upitala roditelje: A šta je to sajla?! Lepo su mi objasnili, pretpostavivši da je to novi termin iz bukvara koji treba usvojiti. Meni tek posle objašnjenja nije bilo jasno kakve veze sajla ima sa mnom. Jedno mi je bilo jasno, bar do kraja te godine, a to je da sam smotana. Čak i kad bih zaboravila, uvek se našao neko iz razreda da me podseti.

Tako svaki put kada šetam pored mora ili reke  i vidim brodiće i čamce privezane za dok, ja  se setim mojih prvih školskih dana. Srećom, u vreme osnovne škole osvojila sam silne medalje u plivanju, pa je nadimak vremenom izbledeo. Sećanje na vatrenu loptu i smotanu sajlu nikada nije!

Sa verom da današnji učitelji vide dalje od sajle i imaju maštovitija i lekovitija objašnjenja za boljke koje nose prvi školski dani!

I znate šta, jednom sam ipak uspela da uhvatim loptu. Tog dana sam bila junak moga tima i najsrećnije dete u školi.