Ne mogu a da ne primetim da reč ljubav u meni izaziva blagi otpor i navericu. Isuviše često se pominje, u svim mogućim kontekstima i situacijama. Ipak, kako i sami povremeno poslužimo kao inspiracija za neki vid stvaralaštva, trebalo bi da se zapravo dešava i nama, uključujući i mene.

ruza

Tako sam se jednog hladnog prepodneva našla u zagrljaju nekoga koga "volim", valjda.

Naša beba je gostovala kod babe i dede, kompjuter se negde izgubio, zajedno sa telefonima, a mi smo se konačno dokopali taaako nedostajućeg trenutka besposlice, lenčarenja i izležavanja na kauču.

I...dok je napolju zavijao vetar i nosio kese i ptice, iz mojih usta su šuškale reči. O nama, o bebi, o budućnosti, o...ovom srećnom trenutku.

A onda sam shvatila da je ON zaspao. Spavao je srećan i bezbrižan, ušuškan mekim šuštanjem mojih reči i opservacija.

I ne samo to, u toplini bezbrižnosti ON je jos i hrkao!

Ne mogu da definišem prvo osećanje koje me je obuzelo kada sam postala svesna uzvišenosti situacije (nešto nalik iznenađenju, možda nezadovoljstvu), ali...onda sam shvatila da je izbor samo moj. Odlučila sam da uživam u trenutku, u NJEGOVM snu i našem trenutku!

Narednih sat vremena sam slušala "Rrrrr....Mhhhhhhhhhhhr!...Hr!...P...uffff! "

Dok je moje desno uvo lelujalo u naletima vazdušnih struja i glasova, pomislila sam:

"Pa,...ovo mora da je ljubav!"

Ko bi inace slušao testerisanje svoga izabranika u sred dana. Sat vremena! Bez prestanka!

Ako vam se ovo dešava i noću, a još uvek delite isti krevet, svakako ste u velikoj ljubavi, čak i ako se budite umorni!