Uh! Davno beše to neke 1963. kada i moja malenkost, u vidu neuravnoteženih tasova Vage, izabra da se spusti na zemlju i to ni manje ni više nego na Balkan, da bi ga posle par decenija srećno ostavila i otišla put Ostrva, u zemlju Englandiju…. Bah…

Nekako imadoh sreće da sam uvek u pravom trenutku na pravom mestu… svi me koriše ‘ma šta će ti istorija umetnosti, ona je za udavače i žene diplomata’… i ko bi sanjao da ću sa diplomom Beogradskog filozofskog uspeti da se zaposlim kao zamenik kustosa u umetničkom centru na obodu Londona upravo onda kada su isti ti zapadnjaci zveketali po mom milom i dragom mi rodnom gradu Beogradu, buuhuuu….

Najsmešniji trenutak u mojoj biografiji je verovatno onaj u kome sam uživala titulu načelnika službe opštih poslova u Kliničkom centru Srbije – vau ... Tada imadoh veze od mesara do pandura – nekako je taj Klinički otvarao sva vrata – kada napravih polukružno preko duplih šina i Organ ustanovi da radim u KC i odmah me pusti, kao dobro nema veze… Bilo je još tih smešnih zanimanja tipa stevka u Genexu, pa potom JAT-u i to čitavih šest sezona – ja koja umirem od straha kada sedim kao putnik i samo osluškujem, o dioptriji da ne pričam, ali ko te pita kada je šefica tetka dobre drugarice…

No, da se vratimo na struku: pijanista korepetitor u potpisu Stankovića sa kojim srećno podučavam engleski podmladak, od kojih je jedan izdanak završio kao Muzičar godine 2009. i ja sa njim sve u novinama ha ha…Malo su lomili jezik da izgovore ime učitelja je l’ da… potom istoričar umetnosti i likovni kritičar sa redovnom rubrikom Likovni život grada iz zlatnih godina Radio Pingvina, koga su u jednom trenutku mnogi hteli da biju pa smo shvatili da nam je kranje vreme da pobegnemo iz zemlje… bilo je tu još lepih trenutaka… stotine kritika ispisanih za Likovni život, članstvo u udruženju najdužeg i neizgovorivog imena ULUPUDS-a, dobitnik nekoliko nagrada Grada za kritiku, organizator godišnjih izložbi, potpisnik mnogih članaka koje je pročitao najlepši radijski glas u zemlji ikada – Dina Čolić…

 Elem, po odlasku na Ostrvo iznenada kreće neka manje kreativna, više obrazovna faza u kojoj sam podučena alternativno …od Montesori, Valdorfa do muzičke metode Tobin, koju polako prenosimo i na Balkan, mada znajući našu pirateriju možda zaživi i brže nego što mislimo – naravno bez potpisanog copyright-a… kakogod… usput i Reiki master i učitelj, trenutno na podučavanju za homeopatu….

Nekoliko autorskih izložbi, što slika što fotografija… zaslužno zvanje prevodioca antroposofske literature zahvaljujući lektoru Nadi, koja je od mene napravila pravovernog i doslednog čoveka, da ne kažem ženu po tom pitanju, inače sam bila ‘all over the place’…

 Pa stvarno sam skromna… da ne bude da sam potpuno uspešna evo i promašaja… nikako da naučim portugalski posle četiri godine od kada sam se potpuno zaljubila u tu kulturu od muzike, arhitekture, hrane do toga kako sebe smatram sluhistom i dalje ne mogu da sebi oprostim kako mi učenje tog jezika teško pada… grrr… takođe promašeni pisac, doduše autor mnogih započetih romana… možda bih zaista trebalo da štampam knjigu početaka….Nesuđeni filmski montažer – koji nije prošao test opšte kulture, c,c,c… doduše provedoh neko vreme na RTS-u kao sekretar režije…

Ne mogu da verujem da sam sve uspela da skockam! Mora da je nesto ispušteno, ali nema veze… što kažu baštu uvek treba ostaviti jednim delom neobrađenu da elementali imaju gde da se poigraju… Igrale se delije, pa neka ih!

 

Aleksandra Andrijević,
 dipl. svaštara