Milly‘Od kolevke pa do groba najlepše je đačko doba’... a đaci zna se, ko semenke u lubenici...‘puna škola đaka niotkuda vrata’!

I nekako tako klaustrofobično, gotovo bezizlazno, čini se prvi dan u školi ... tate i mame i svet odraslih u opštoj uskomešanosti prvaka...

 

Ko se još danas sa svojih četrdesetak, pedesetak godina, seća svog prvog dana u školi? A taj dan je tako važan i toliko presudan i ko će ako ne Učitelj sa velikim U da od njega napravi pravi mali ritual koji će se pamtiti za ceo život!

A pamtiće se i celo školovanje po dobru ili zlu, što je opet u vrrrlo tesnoj vezi sa tim koliko je učitelj maštovit, širokogrud, srdačan, istinoljubiv, moralan, topao... gotovo anđeoski lik – ima li ih?

Imala sam prilike da posmatram nekoliko različitih razreda jedne Valdorfske škole u kojoj je ceo utisak i raspoloženje kojim je čitavo odeljenje odisalo bilo preslikan temeprament razrednog starešine, jer u tim školama isti učitelj ostane sa decom čitavih osam godina. Istina je da kada ljudi provedu tako dugo vreme jedni sa drugima nekako postepeno svi počnu da liče jedni na druge, a posebno na onoga u koga su zagledani kao u zvezdu vodilju sve te godine ranog odrastanja...Ta iskra svetlosti kojom zrači učitelj je duševna hrana svim tim mališanima, koji još uvek žive u svetu imaginacije i tek počinju da stiču sposobnost mišljenja i osećajnost pretočenu u doživljaj lepote.
Ako ne fizički, oni svojim ponašanjem materijalizuju temperament učitelja i kao celina sâm razred poprima istovetni temperament... Tako čitav razred deluje melnaholično ili je izuzetno koleričan i zapanjujuće je koliko je malo učitelja ovoga svesno... Dete ne može da traži ono što mu je potrebno jer je učitelj taj koji treba da zna šta da mu pruži u kom periodu. Ima li takvih?

Dobro, na stranu moje cinične poštapalice, hajde da se vratimo na prvi dan u školi... Most koji vodi iz slobodnog života, bezbrižnosti, toplog kućnog okruženja u neki drugi organizovan, uštogljeniji svet pun prepreka, teško svarljiv, sa puno usputnog štucanja... Kako ga premostiti u jednom danu, u tom prvom danu škole koji se makar i nesvesno urezuje u nas? Do sada smo se igrali i zašto sada odjednom da prestanemo? Zašto da ne nastavimo da se igramo, ali kroz to nešto i naučimo... Najveća opasnost današnjice je da se sve radi preuranjeno, a kome to treba? Gde se ovaj svet žuri? Čemu to tako mahnito hrli? Kada neko drema opušten i srećan u svojim trenucima mira, zar treba da se na njega skoči ili da se polije kofom hladne vode da se probudi? Lagano... sa puno mira i staloženosti, svako dete zaslužuje osrvt... strpeljnje... postepenost... samo takvo obrazovanje koje se ne žuri može da izgradi prirodan most između faze igranja do ozbiljnog rada.

Učiniti da od samog deteta dođe potreba da nešto novo nauči i bude u tome ozbiljno shvaćeno, to je ono što je od prevashodne važnosti u pravoj školi! Ali ta škola nije za decu, ona je pre svega za odrasle i to posebno one koji hoće da se zovu Učiteljem sa velikim U, anđeoskog lika... Ima li ih?