dete_i_davidŠta je meni lepo? Jer šta je univerzalno lepo stvarno ne postoji baš, baš... Postoje neki ideali, postoje izvesni zlatni preseci i Da vinčijevske proporcije, pa opet nisu svima one podjednako lepe... Sedim slučajno na obali mora, izjedamo neku ribu sa roštilja i ispijamo neko pospano vino i mislim...baš nam je lepo... iz pozadine dopiru čarobni zvuci Mocartovog koncerta za flautu i harfu i neko reče, ovo je izvorna lepota... ona mora da se svakom sviđa, koliko dugo samo traje i kako je kroz vekove podjednako uvažavana...a meni u glavi neki smešni likovi iz mladosti do kojih ta magija uopšte ne dopire...

Onda, taj jug Portugala meni uvek bajan gde sam opčinjena mirisima i ukusima i posebno tugom i nostalgijom Fada i gde mi nema veće lepote, severnjacima dođe kao:  „A šta ti je tu lepo, u tom kraju nema ničega...samo more....” I sve mi to nekako liči na onaj film „Površni Hal” iliti Džek Blek koji u liftu sreće Tonija Robinsona koji uspeva da ga za kratko vreme hipnotiše tako da u životu počinje da u fizičkom izgledu vidi samo ispoljavanje ljudske unutarnje lepote. Elem, ako je neka žena ružna fizički, a dobra, on je vidi kao izuzetno privlačnu! Kakav bi to divan svet bio, dumam nešto, kada bi svi imali tu moć da prepoznaju lepotu dobrote i poštenja u čoveku i po tome ga cene...eh...

Utoliko ova tema zdravo me je namučila, ma koliko bila lepa... Kažu „prirodna lepota u cvetu” i opet razmišljam šta je to tačno? Sklad proporcija, umerenost boja, uravnoteženost stila...hmmm, to mi nekako više vuče na dosadu.

I opet dolazim do onoga od čega sam počela- šta je stvarno meni lepo? Jer ideal lepote kako kažu mudri estetičari zavisi od „kulturnog konteksta” koji se kako znamo i sam menja vremenom. Tako sve definicije, objašnjenja, pokušaji približavanja, padaju u vodu jer ono što je meni lepo, ne mora obavezno da se sviđa i drugima. Ono što je meni lepo je ono što me ispunjava prijatnim osećanjem, ono prema čemu osećam simpatiju i sa čim mogu da se saživim i poistovetim duhovno i fizički, mentalno i osećajno, srcem i dušom, samo mojom. Pa onda, da počnem sa nabrajanjem: lepo mi je da slušam Queen, lepo mi je da sam sa porodicom na okupu, lepo mi je i kada nismo na okupu ali negujemo onu zlatnu nit koja nas veže i traje, lepo mi je kada čujem Izvolite i Hvala, lepo mi je i kada je napolju vetar i sivo, a na mene to ne utiče jer mi je srce puno neke druge radosti koja se ne ispoljava elementalima, lepi su mi zalasci sunca i još mi je lepše kada uspem da se rano probudim pa vidim i izlaske...lepo mi je da znam da ima ljudi koji još uvek u sebi prepoznaju vrline kao poštenje i iskrenost, lepo mi je kada znam da ima neko ko brine o starim fasadama, a ima i drugih koji ih ukrašavaju grafitima, ne marim doklegod se umetnički izražavaju. Sve mi je to lepo, mada što više privodim kraju ovo pisanije opseda me jedna ne tako lepa misao, da sam vrlo moguće promašila temu, ali i to mi je lepo da kada nešto pogrešimo, smemo javno da priznamo....