domaci_paradajz

Koje slike pokreće ta kratka, ali sadržajna reč „odmor“?

Obično su to neki udaljeni predeli ispunjeni plavetnilom i mirisom slanog...ali ne i za mene...

Kada dijsapora postane deo višegodišnje svakodnevice, onda je to nešto sasvim drugačije... Miris dunja, stare šljive, memljivih ostava sa nebrojenim flašama domaćeg „kečapa“ , to je slika o kojoj ovde maštamo...

Neki cinici bi odmah priupitali: „Pa, što  ste otišli“,  ili „što se ne vraćate da se zajedno patimo?“

Eh, život je divan splet okolnosti koje nekada rade za nas, nekada protiv nas, ali je sve naizgled tako uredjeno da ni ne posumnjamo kako u tome nema nimalo naših odluka ili ih ima sasvim malo... A onda opet možda i nije tako... Možda i dalje postoji neka sloboda izbora i mišljenja, neka sloboda kretanja nevezana direktno za posledice naših dugova koje grade našu karmu iliti sudbinu.

Ako je tačno da postoji  zakon privlačenja, po kome šta pošaljemo u Univerzum, to nam se vraća, onda ja hoću da to bude slika srpskog prelepog sela, na nekom proplanku koji čeka samo mene... gde je sve onako kako treba da bude, čovečno i pošteno, čisto i nezagadjeno... gde ne izumiru pčele i ne rađaju se krave sa 2 glave i 6 nogu... ja hoću takav odmor!

Da udahnem šumu, slamu i seno, i da me ne budi budilnik, nego petao isti onaj bakin koga sam se u detinjstvu vazdan plašila, da pijem vodu sa izvora, ne iz toksične plastike i hranim se tim utiscima koji iskrsavaju  negde  po uglovima sećanja koje se ne briše... Ili kako je jednom to moj mili drug izgovorio: „Pusti se vetru, što će te poneti kući, da te odnese“, dok je on istovremeno bio daleko od nje mnogo pre nego što sam je ja napustila...

Tako odmor ostaje neki ćošak neiskvarene šume od Šumadije, tamo gde ću se zateći ako zapadni hranilac odobri isti i jeftine čarter kompanije koje nas prevoze do rodne nam grude ne prestanu da postoje...(toliko o patriotizmu i ne letenju nacionalnom avio-kompanijom)....

sumadija