Odakle da počnem?

Prethodna rečenica, misao, dilema, je ono što na neki način povezuje pisce, novinare, roditelje.

I FIZIČKE RADNIKE.

Sam, s krampom i lopatom ispred džinovske zemljane ili kamenite grbe, pod čelopekom, uz mnoštvo nejasnih i nezaobilaznih instrukcija, on zna šta treba da bude konačni cilj. Ali gde zariti prvu lopatu, koju informaciju prvu obraditi ili prioritetnu misao izložiti vaskolikoj publici, njegovo je pravo, obaveza i ODLUKA.

Naizgled jednostavna, ona će (odluka) u neku ruku označiti, trasirati, definisati i najverovatnije zaokružiti sve naknadne procese. Objediniti greške u jednu sunovratnu ili raspršiti uspehe vatrometno preko neba budućnosti.

 

Dakle, odavde...

 

PDP (bez PDV-a)

 

Primer Dobre Prakse se ničim izazvan iznedrio jutros ispred zgrade. Problematični Petak, dan zajedničkog zamora, kad su iza nas četiri vrtićka jutra natezanja, a "samo još danas" do vikenda maženja, počeo je iznenađujuće lako. Mali adrenalinski poticaj prethodne večeri, novi happymeal heroj*, omiljeni doručak, i najbolji drugar koji ga veselo čeka pred zgradoulazom da zajedno prošvrljaju do vrtićkih drugara i blagoslovene užine** učinili su da prosto izjurimo na suncem okupano šetalište "brrrbrrrkajući" letećim čikicom čija crvena krila nemilosrno seku novobeogradski vazduh.

Drugar je odmah poskočio: "Šta je to, da vidim, da vidim!"

U trenutku, mimička gumica briše osmeh egzaltacije sa lica a slamčica zabrinutosti isisava poslednje iskre sjaja iz već pomalo uspaničenih golubijeplavih očica. ČILE (leteći čikica), bravuroznim lupingom nestaje iza leđa, parkira se ispod majice i ne diše od straha.

Srećom, drugar ne insistira. Uzima mamu za ruku i krećemo put obdaništa. Okrenem se: "Gde ćeš ti?"

On pokušava da se sakrije iza parkiranog auta. Kad krenem ka njemu, kaže - neću u vrtić, idem kući. Bacam se na kolena, nudim mu blanko ček, već pripremljenu vozačku dozvolu, pladanj sveže ubranih zvezda, MOJ SAT gledanja TV-a...

U stvari, ništa od svega toga. Uzimam duboko vazduh i na sto bacam rizičnu ali jedinu kartu u koju zaista mogu da verujem - Trenutak Prosvetljenja:

"Želiš da tvog novog letećeg čikicu stavimo u ranac, da danas bude sa tobom, ali bezbedan?"

Klimanje glave i povratak punog sjaja u očne jabučice... uzima ranac sa čikicom i stavlja ga na leđa... juri do svog drugara koji je već odmakao desetinu metara i radosno ga uzima za ruku... petak je prebrođen.

 

Pouka iz ključalog lonca

 

U dedlajnu*** grob do groba, pisac traži svoja slova, našo ih je sreća prava, nek komšiji crkne krava.

Ne znam zašto sam ovo sad napisao, ali odnegde se mora početi. Zar ne? Uostalom, ovo je jedna SRPSKA misao i sad niko ne može da me optuži da u svojim tekstovima nemam svest o nacionalnom biću.

Elem, tog dana, u dedlajnu, On razume da moram da radim i pišem, ali još bolje shvata da sam mu tata. Strpljivo podnosi milionšestohiljadasedamstotreći put svoj omiljeni dugometražni crtać, peti put ruši ajfelov toranj (namerno sam izbegao blizance) od kocaka. Nodiju je uveliko izlečio neuralnu išijalgiju i prebrodio tajanstvenu urođenu začepljenost leve nosne vene koja izbija na mali prst na nozi (moram supruzi da kažem da više ne smemo toliko da gledamo "Doktor Hausa", "Urgentni centar", "Stažiste"). Konačno ustaje, prilazi bez reči, namešta najljubazniji osmeh Šanel No.5, uzima me za ruku, povlači sa kompjuterske stolice, kaže:

"Tata, hoćeš, hoćeš, hoćeš (mislim se - dođavola, blokada, ovo nije dobro, sad će da zaplače)... LJUBIM TE"

Strašno! Kakva (njegova) pobeda! ustajem momentalno, čak ni ne sejviram tekst. Idemo u drugu sobu, na krevet, da jurimo gusare. Pa kud puklo da puklo. Ipak je to samo dedlajn.

 

Da ovo ne bi zvučalo kao svaki holivudski smor sa hepiendom, objasniću ovaj trenutak njegovog OTKROVENJA ili tehnike jahanja i upravljanja emicionalnim "višim" dizginima sopstvenog roditelja.

Ružno-lepo u celoj priči je da su mama i tata, vremenom, izraz pri susretrastanku "ljubim te" pretvorili u simpatičnu poštapalicu. Ne ulazeći u to koliko je iskazivanje "ljubavi" izgubilo svakodnevnom upotrebom, ili naprotiv dobilo u procesu nasumičnog "dolivanja ulja na vatru", sasvim je izvesno da je mali Đ. jednostavno preuzeo deo koncepta ponašanja u sopstvenu trogodišnjačku retoriku.

Ali, on je svoju retoriku, metnuo neočekivano i apsolutno svrsishodno u neumoljivi satni mehanizam svih mojih dedlajnova, zaustavljajući zupčanike kao čarolijom. Obožavam ga (ali se pomalo i plašim).

 

* happymeal heroj je ona igračka što se "osvaja" u McDonaldsu, u ovom slučaju neki kineski dečak sa široko raširenim crvenim krilima. Lično, na vezu između gospodina Ronalda McDonalda i dece gledam kao na lošu, nepoželjnu i gotovo pogubnu naviku konzumiranja nikotinskih štapića. Ali jednom se živi (detinjstvo).

** Užinu možete koristiti za omiljavanje vrtića tokom adaptacije. Sa puno visokih tonova, smeha, oblizivanja možete svom natmurenom polazniku u ustanovu čitati šta piše u nedeljnom jelovniku: Jao, pita sa višnjama, ti voliš višnje, slatke, uuu, mmmmm, proja, oh projica fina, baš voliš zar ne, BANANA! Pa ti obožavaš banane, uuu jeahjeah, njam..." - ukoliko vas nije sramota da se tako ponašate na ulici i pred drugim roditeljima. Ali, za dobrobit vašeg deteta, osećanje lične sramote je nešto što se može pravazići, zar ne?

*** Za razliku od mišljenja da je deadline trenutak kad se projekat zatvara, da je to mesto sa koga nema nazad, da je čudovište koje se transformiše u novi oblik, da je crna rupa na čijoj se opni materija pretvara u anti-materiju, reći ću vam da se grdno varate. To nije trenutak, već nekoliko nečega (minuti, sati, dani, udisaji) kad vaše biće, sopstveno ja prestaje da postoji i pretvara se u koncentrisani konglomerat stresa vođen isključivo namerom da se POSTIGNE. Pa, recimo da je roditeljstvo jedan veliki DEDLAJN.