Puj spas za sve nas (u poslednji čas)

 

Koju igru igraš? Žmurke? Ćorave bake? Pokvarenih telefona?

Mislim, sa detetom svojim u slučaju nerešivih problema, mora biti da koristiš neku caku, foru, poštapalicu, štaku, vazelin, hirurški instrument, lopatu? Podmićivanje, podvriskivanje, ulagivanje, jadikovanje, specijalne metode Alfa, Beta, Teta jedinica... Mornaričkih foka?!

impression_za_kol_kuv_rod-sep_2010

 U tim trenutcima kad stvarno ne znam ni šta, ni kako, ni kuda dalje sa detetom koje traži, zahteva, retorički postavlja znak pitanja ili prerogativ-zahtev u koncentričnim beskonačnim krugovima koji izviru iz tih malih usta, u tom trenutku nalik na vrata pakla, uvek se, makar za trenutak setim knjige "Dina, peščana planeta", više futurističko-istorijskog nego SF žanra i litanije protiv straha koja se između redova malo-malo provlači: "strah je ubica uma...mala smrt...ne dozvoli da te...".

 Mogući izvori:

 Problemi svih kalibara i njihovi okidači leže razbacani ili smišljeno postavljeni na sve strane pa i rešenja shodno tome treba tražiti svuda oko nas.

Protivnik je često vešt, visoko obučen, highly istreniran, a nedostatak inteligencije nadoknađuje zlim namerama. Pogledajmo primer iz prodavnice: opaki Maxisti, Idealci, Rođaci, Metromarketaši bezizuzetka najprivlačnije mamipare stavljaju ispred kase gde se unapred tačno proračunatom dužinom reda ujedno najduže zadržava detinja glava. I baš tu, u visini njegovih jednometarskih očiju razdragano mašu, pozdravljaju, pružaju ručice-družilice štapići lizalica, pez bombonica, onih najmanjih čokoladica, nodi keksići, žele životinjice i slično (brijači i prezervativi su na 1,80 metara visine, baš na samoj kasi: pozicija spas-u-zadnji-čas, a cigarete gore-iznad, kad u očaju zbog visine fiskalnog pogledate ka nebu i obratite Mu se, da ipak posegnete za dimkombensedinićem)

- Tata, jel može i jedan pez...

On čuči, blizu poda gde su velike naslage pomenutog, malo se klati hipnotički poput Radjardkiplingovske zmije, ili kako se već zove ona Moglijeva... Molećive oči pune iščekivanja nemilosrdno sijaju prvom suzom.

Taktika očajnika 1: A, ne, neeeee... rekli smo da ćemo kupiti sladoled, šarenka, raketu, onaj koji toliko voliš, blaaa, blaa, beeeeee

- Zašto

Šta zašto?

- ZAŠTO

Taktika očajnika 2: Zato što: nemamo para, mnogo ti je za jedan dan, kvare se zubi, obećali smo mami...

- Zašto

Taktika Kuvanog roditelja Plus: Okej, zamisli sad da ti kupim lilihip. I još jedan, i još i još i još. Pedeset, sto, hiljadu lilihipa. Da ih imaš mnogo, mnogo, brdo, planinu, dve planine. Da li bi i tad želeo da ti kupim ovaj, još jedan lilihip?

On razmišlja. Lepo se vidi. Sa svoje tri godine. Duboko, čak nekoliko sekundi. Bez reči vraća lilihip odakle ga je uzeo, prolazi pored kase, uzima me ra ruku: Tata, idemo da kupimo sladoled...

USPELO JE!

A uspeva zato što su deca neiskvarena. Izraz vam je poznat? Odrasli bi uzeli taj još jedan lilihip. Bez razgovora. Ali sa detetom se može razgovarati. Da ne poveruješ. Pre neki dan, bio je težak dan. Baš težak u svakom slučaju. Osuđeni na celodnevno druženje, vezani nevidljivim bukagijama. U trenutku pre rasprskavanja (moje) glave, kao amanet, testament, obraćam mu se poslednji put iz čistog očajoludila rečima:

"Danas baš imamo probleme u komunikaciji, dijametralno suprotne stavove?"

Da, potvrdi pomalo otsutno u trenutku prekidajući uhoparajuću ciku sirene koja mu dopire iz grla.

Šokiran ali spreman na sve, hvatam se za slamku neočekivanog spasa: "Tata ima strašno mnogo da radi, a boli ga glava, znam da ni tebi nije lako što smo bez mame čitav dan i da bi želeo da ti pružim još malo više pažnje..."

Ustane sa poda, priđe mojoj kompjuterskoj stolici, obuhvati me koliko može rukama i zagrli snažno.

Mislim da mi je bukvalno iscedio suzu.