Iz dubina jezera duše, tih očiju plavih, sivih, smeđih, modrih,

kao ruka one vile što pruža moćni mač Excalibur, dopire - zahvalnost.

eyes

Gle ovo, gle kako, gle evo... Moj petogodišnjak je u najstrašnijoj fazi samoproveravanja kroz naše oči. Uostalom i šestomesečna princeza je upravo dostigla vrhunac koji muči sve bebe a sastoji se iz dva segmenta.

prvi: sve je apsolutno novo.

drugi: sve je apsolutno frustrirajuće.

Za razliku od nas koji starimo preko neke granice gde je sve isto tako. Sa jednom sitnom izmenom:

Sve je već viđeno i sve je apsolutno frustrirajuće.

Ali starost je takva, svodi se na čekanje. Što je dobro jer je u životu sve neko fino podesio. Administracija, što zemaljska što onostrana. Čekaš na šalteru, dobitni broj na lotou, kod zubara. Kod Svetog Petra. Taj pojam čekanja t.j. Čistilišta je besplatna anestezija. Prvo se nerviraš, psuješ u sebi, proveravaš da nije neko preko reda. Treseš nogom, cupkaš kolenom, širiš i sastavljaš vrhove prstiju na stopalima, premeštaš se sa zadnjice na zadnjicu, češeš po temenu dok ne raskrvariš. Ili prekriješ ramena perutom. Gušeći strah nametnutom dosadom. Čemu negodovanje? Pa to je besplatna anestezija. Kad te prozovu, pozovu, već ti je svejedno. Živ il' mrtav, svejedno.

Mama me je uvek zvala Alisin zec. Žurio, žurio, kasnio, kasnio, u poslednjem trenu svuda je stizao. Majke kvare decu, bacaju čini, znaju sve unapred. Naravno da sam se oženio Alisom. I da živimo iza ogledala. Tu se ne vidi stvarnost. Naša debela mačka je gospodar našeg doma. Čaj se prosipa svuda unaokolo, kad se najedem kolača, trbuh mi se poveća a ja se potpuno smanjim. I gledam kao krivac u praznu limenu kutiju na kojoj piše "kukis". A ključevi? Njih stalno gubimo i nikad ne odgovaraju bravi. Pa i zašto bi. Ovaj život je prekratak da bi se zaključavali. Uopstalom, zlo koje vlada samo je kraljica srca. Emocije jedine mogu naneti nepopravljivu štetu. Fizička sila je samo odraz materijalnog prostakluka. "Odrubite im glave", urla tv folk pevaljka obučena u pop narodnu nošnju. Na zapovest čitav špil političara zamahuje helebardama laži.

Ne, neću pisati kolumnu na temu "knjiga". Prošle godine objavili su mi prvu knjigu na Sajmu knjiga. Poklanjam kolumnu u obliku knjige svima zainteresovanima kad dođu na promociju. Samo da knjigu iz štamparije podignem. Jednom kad se setim.

Ne, neću pisati kolumnu na temu "samopoštovanje". Nekada sam verovao da sveta institucija i tajna braka sadrži trojstvo: strast, ljubav, uzajamno poštovanje. Takođe sam verovao da samopoštovanje čini čoveka. Učili su me da može biti bilo šta, ali da se samopoštovanje mora očuvati do poslednjeg daha. Onda je došlo vreme koje je od ljudi pravilo Pinokije, zle drvene lutke sa čeličnim nosom na izvlačenje. Sledi epoha krpenih lutaka. Šta će biti sutra? Budućnost uzvišenih bića uma koja ne možeš uhvatiti ni za glavu, ni za rep. Za samopoštovanje možda? Isisani ljudski rod možda će na kraju umesto kostiju, krvi i mišića imati samo pusto očuvano samopoštovanje. Da ga okači na klin. 

Ali ću zato rado pisati na temu "zahvalnost".

Ne, nisam lenj. Nažalost, radim novine koje izlaze kvartalno i imam naviku da pišem tromesečno. Tako me i plaćaju. Tromesečno. Pa i to zakasni, ali sam i na tome zahvalan. Zahvalan sam svima koji me ne gaze u busu. Svakoj ledenici koja me sa krova promaši. Svakom vozaču koji ne prođe na crveno dok prelazim preko zebre. Svakoj ženi koja me nije pobrkala sa svojim mužem nasilnikom. Svoj deci koja mi se nasmeše, svim danima koji prate kalendar. Prebrzo, nažalost.

Zahvalnosti imam na tone u svim buđelarima, na svim deviznim računima, u svakom bankomatu. Hvala poštare, kad doneseš račune. Hvala Walt Disney. Možda nije bio dobar čovek i roditelj (vidi mu biografiju), ali mi je oraspoložio detinjstvo. Hvala Juriju Gagarinu što je obleteo Zemlju bez problema, i onom satelitu što je onomad osamdesetih promašio Mojstru (izložbu) na stepeništu u Rovinju gde sam izložio moju prvu sliku. I prodao je.

Ipak, najviše sam zahvalan na deci. Bogu što me poživeo da ih upoznam i njima što zažmure kao mačići kad ih zagrlim.

Ima samo jedna stvar koju ne razumem. Gde izvire zahvalnost? Iz srca? Nemoguće. Iz racia? Racio je po difoltu dovoljno racionalan da zna da je zahvalnost bolan privid koji je više maglovite strukture od njenog veličanstva mašte. Jeste li ikada maštali da ste zahvalni? Da li ste zahvalni u snu? Zašto. U snovima smo besmrtni pravednici, glumci, posmatrači. Ali zahvalni nismo. Postoji li pojam zahvalnosti u "sanovniku"?

Stvari su proste: medved nije zahvalan suncu što se rađa, ni zmaj vetru što ga pod oblake nosi. Mrav ne zahvaljuje detetu što mrvice po travi raznosi, ni dete mravu što daleko veću od svoje težinu na plećima prenosi.

Zahvalnost kažu dolazi iz duše, ali, da li to znači da zahvalnost sa dušom odlazi put neba?

Zahvalnost možeš osetiti, dati, obećati, a dušu? Duša, kao ognjište ili izvor zahvalnosti, sumnjiva mi je. Pre će biti da iz očiju dopire. Posle plača uz prve kapi toplog majčinog mleka, kad na grudi priviješ tek razbuđene oči, one oči kojima svoje znanje i iskustvo "velikih" prenosiš, te oči što prate lekcije života, pa i tuge, samoće, beznađa. Kad ih dodirneš, pomiluješ pogledom, o kako zahvalne umeju biti. Dečije, pseće, umirućeg. Iz dubina jezera duše, tih očiju plavih, sivih, smeđih, modrih, kao ruka one vile što pruža moćni mač Excalibur, dopire - zahvalnost.

Na kraju, pitate se, kakve veze ova priča ima sa decom. Pa i ja sam, svi smo mi nečije dete, zar ne?