universe 

 

Između dva solitera Bloka 70 noćas se preko lako rastopljenog leda mlad srp mesečev razapeo kao sveže isečen osmeh Alisinog mačka, zemlje čuda ili iza ogledala okačen da se tokom prve zvezdane od mnogih zimskih noći osuši k'o veš na rastućem pritisku pupećeg proleća.

Sećaš se, kažem glupo, da gluplje ne može biti, sećaš se kako je baš ovakav mesec bio kad si se ti rodio? One noći u julu mesecu, sine moj, dete mesečevo. Sećam se, kaže, čisto da ne ispadnem smešan pred detetom zbog retoričkog pitanja upućenog mu, nesvesno učeći ga da slaže. Prvi put, onako humano, sapatnički, s malim sažaljenjem, kao što dete treba roditelja da laže, da mu bude lakše kad mu je teško. Roditelju.

Tražeći reč, razumljiviju, jer možda nisam bio jasan: kao usta od "smajla", Smile-ta je ovaj Mesec večeras, sine moj trogodišnji, velim. Znam tata, kaže, kao da je sasvim normalno engleskim slovima osmeh nazivati, u tom uzrastu. Punom razumevanja. Za sve.

Ne smete ih plašiti. Ne smete ih lagati. Ni iznositi istinu ako je bolna. Ne smete rečenicu početi negacijom. Ne smete naglo viknuti, ni predugo ćutati. Ne smete previše prisutni, a još manje van vidnog polja njihovog biti. I nikada nipošto nemojte prekinuti priču, povrediti glavnog junaka, izvitoperiti nade u ovom veoma osetljivom razdoblju odrastanja kad sve - veruju.

To nije ni vreme, ni mesto, ni čovek, ni stanje. Postoji neko čudno, nadčulno osećanje koje se tanano, strah te da udahneš da ne pobegne, javi kao rezultat jedva prepoznatljivih senki informacija, iskustava, paučinastih audio-vizuelnih senzacija. Neko bi objasnio onim starim: jednostavno znaš. Al' nije tako! Lako, kao da se trgneš iz sna ili prisustvuješ još jednom "dejavuu", kao neopisiva sreća prvog držanja novorođenčeta u rukama, kao pun rezervoar goriva i vetar u kosi za kormilom brzog jedrenjaka, kao "gotovi smo" zubara, kao "dobro došao" Svetoga Petra - baš tako se to zadrhti, zatreperi i ispiše velikim svetlećim slovima na ljubičastom nebu: KAO DA SE SVEMIR SABIJA!

Demistifikacija

Iznenada ZNAŠ da se neke stvari oko tebe dešavaju. Najčešće inače neprimetne koincidencije. Šrafovi sami nađu odgovarajuće matice, hiljade nikad izvučenih kvadratnih i kubnih korena u zbiru daju čistu, punokrvnu - 0 (nulu). Naizgled besmislene personifikacije, glorifikacije, demonstracije okačene na oglasnoj tabli zaborava prizovu odgovarajuće komintente, kao da materija i anti-materija sklope pakt o nenapadanju i sliju svoje energetske usne u bezazleni ali teorijski neizvodivi poljubac. Bez detonacije.

I u tom trenutku večnosti, koji pomalo vakuumski deluje, ja kažem Svemir se zgusnuo. Neko pomisli: neka vrsta predskazanja. Ali najčešće ništa ne biva. Osim tog malog, retkog, dragocenog zgušnjavanja.

Primer

Upravo se to dogodilo kad sam seo da skuvam još jednog roditelja. Pripreme su tekle po planu. Zakuvo kafu, otero klinca u krevet, ispraznio glavu od svakodnevnih misli, protegao prste i leđa po malo. Zabacio kosu iza ušiju i vizuelizirao se kao Ludvig Van u nevidljivom ogledalu. Tastatura, ustreptala da stvori još jednu V (ne pišem "petu" jer zvuči kao deo tela) Bethovenovu na prvi udar jagodica (ne Bobica) izbaci rečenicu: "Kad je dete bilo dete..."

Brže od brzine svetlosti, brzina misli (inače malo sporija od svetlosti) izvuče iz prašnjave datoteke sećanje-osećaj početka Vendersovog filma "Nebo nad Berlinom". Der Himmel über Berlin ili Wings of Desire iz već daleke 1987. godine, delimično inspirisan poezijom Rilkeovom (Rainer Marie) i njegovim "Devinskim elegijama", uistinu započinje stihovima "Pesme detinjstva" Petera Handkea* koji je očito puno upliva imao u ovom kapitalnom delu 7th Umetnosti. U nadi da ću na Nj. Svmćn. Vsčnstv. The Internetu naći tekst cele pesme, ukucam šta treba u pretraživač i gle čuda: Politika, baš danas posle toliko godina, u dodatku objavila odličan tekst  posvećen upravo fenomenu ovog poetičnog "anđeoskog" ostvarenja. I eto, tu ja osetim kako se Svemir baš zgusnuo te rešim da prihvatim ponuđeno i umesto sopstvenog naklapanja podsetim vas na nešto istinski lepo. A pošto imamo čast da živimo u dalekoj budućnosti sopstvene prošlosti i na raspolaganju sredstva savremene tehnologije, plan je ovakav: zakačite se na opšteomiljeni U Tube. Kad krene spot i ispuni vam uši, udubite oči u jednu od verzija pesme ovde, a nudim vam: english&deutsch originale, srpski nečiji i MOJ prevod kombinovane. Predlažem da pročitate sve varijante. I potom glasno poslušate sopstveni glas. Takođe, potražite po  Nj. Svmćn. Vsčnstv. The Internetu i druge tekstove vezane za ovu tematiku, videćete kako poezija puna dece inspiriše ljude. Čitajte Rilkea, u prevodu ili originalu, svejedno. Osetite nebo nad Berlinom, sa zidom ili bez, nebitno je. Oslušnite anđele. One svoje, malene. Mogu spasiti. Dušu!

*Ima ih koji ovaj film nikada nisu videli jer se ne prikazuje baš često. Ovi mlađi. Treba se setiti da su Handkeova dramska ostvarenja eliminisana iz srpskog pozorja nakon što je pisac prisustvovao sahrani Slobodana Miloševića. I treba pamtiti

 

Pesma detinjstva - Peter Handke

Kad je dete bilo dete

hodalo je mašući rukama

želelo je da je potok reka,

reka ponornica,

a ova bara da bude more.

 

Kad je dete bilo dete,

nije znalo da je dete,

sve je imalo dušu,

i sve su duše bile Jedna.

 

Kad je dete bilo dete

nije imalo svoje mišljenje,

nije imalo navike,

često je sedelo prekrštenih  nogu,

neprestano trčeći,

imalo je kovitlac u kosi,

i nije se kreveljilo pri fotografisanju.

 

Kad je dete bilo dete,

postavljalo je ova pitanja:

Zašto sam ja baš ja, a ne ti?

Zašto sam ovde, a ne tamo?

Kad je počelo vreme

i gde se prostor završava?

Da li je možda život pod Suncem

samo jedan san?

Nije li ono što vidim, čujem i osećam

samo odraz nekog Sveta pre ovog Sveta?

Ako znam da postoji zlo,

postoje li zaista i zli ljudi?

Kako to da JA, uopšte kao da nisam postojao

pre nego što sam postao JA,

i da jednom JA, koji sam,

više neću biti JA?

 

Kad je dete bilo dete,

davio ga je spanać, grašak, sutlijaš,

na pari kuvan karfiol,

a sad sve to guta,

ne samo zato što se mora.

 

 

Kad je dete bilo dete,

u tuđem se krevetu jednom probudilo,

i potom nikad prestalo.

Mnogih ljudi, tada, dobrih mu se činilo,

a danas tek par, ako je sreće.

Jasnu je sliku Raja u sebi imalo,

da li baš, pita se sad?

Kad od Ništavila vizije

i danas ga strese strah.

 

Kad je dete bilo dete,

igralo se sa oduševljenjem,

i sad, ima isti onaj entuzijazam,

ali samo kad je posao u pitanju.

 

Kad je dete bilo dete,

bilo mu je dosta jabuku da jede... hleba,

pa je tako čak i sad.

 

Kad je dete bilo dete,

slatke bobice bi mu ispunile šaku

baš kao što to bobice čine,

pa i sad bi.

I zeleni bi mu orah gorčinom jezik natopio,

baš kao što sad natapa,

i sa svakog bi vrha planinskog,

još višem vrhu hitao,

u svakom gradu velikom,

još većem gradu klicao,

i ništa se nije promenilo.

Za trešnjama je do najviše krošnje posegao,

sa strašću koju i danas poseduje,

ali i sramežljiv pred nepoznatima,

baš kao nekad.

Kad je prvi sneg nestrpljiv iščekivao,

na isti način kao i danas.

 

Kad je dete bilo dete,

bacilo je štap kao koplje,

pravo u drvo,

gde i danas podrhtava.

 

Lied Vom Kindsein – Peter Handke

Als das Kind Kind war,
ging es mit hängenden Armen,
wollte der Bach sei ein Fluß,
der Fluß sei ein Strom,
und diese Pfütze das Meer.

Als das Kind Kind war,
wußte es nicht, daß es Kind war,
alles war ihm beseelt,
und alle Seelen waren eins.

Als das Kind Kind war,
hatte es von nichts eine Meinung,
hatte keine Gewohnheit,
saß oft im Schneidersitz,
lief aus dem Stand,
hatte einen Wirbel im Haar
und machte kein Gesicht beim fotografieren.

Als das Kind Kind war,
war es die Zeit der folgenden Fragen:
Warum bin ich ich und warum nicht du?
Warum bin ich hier und warum nicht dort?
Wann begann die Zeit und wo endet der Raum?
Ist das Leben unter der Sonne nicht bloß ein Traum?
Ist was ich sehe und höre und rieche
nicht bloß der Schein einer Welt vor der Welt?
Gibt es tatsächlich das Böse und Leute,
die wirklich die Bösen sind?
Wie kann es sein, daß ich, der ich bin,
bevor ich wurde, nicht war,
und daß einmal ich, der ich bin,
nicht mehr der ich bin, sein werde?

Als das Kind Kind war,
würgte es am Spinat, an den Erbsen, am Milchreis,
und am gedünsteten Blumenkohl.
und ißt jetzt das alles und nicht nur zur Not.

Als das Kind Kind war,
erwachte es einmal in einem fremden Bett
und jetzt immer wieder,
erschienen ihm viele Menschen schön
und jetzt nur noch im Glücksfall,
stellte es sich klar ein Paradies vor
und kann es jetzt höchstens ahnen,
konnte es sich Nichts nicht denken
und schaudert heute davor.

Als das Kind Kind war,
spielte es mit Begeisterung
und jetzt, so ganz bei der Sache wie damals, nur noch,
wenn diese Sache seine Arbeit ist.

Als das Kind Kind war,
genügten ihm als Nahrung Apfel, Brot,
und so ist es immer noch.

Als das Kind Kind war,
fielen ihm die Beeren wie nur Beeren in die Hand
und jetzt immer noch,
machten ihm die frischen Walnüsse eine rauhe Zunge
und jetzt immer noch,
hatte es auf jedem Berg
die Sehnsucht nach dem immer höheren Berg,
und in jeder Stadt
die Sehnsucht nach der noch größeren Stadt,
und das ist immer noch so,
griff im Wipfel eines Baums nach dem Kirschen in einemHochgefühl
wie auch heute noch,
eine Scheu vor jedem Fremden
und hat sie immer noch,
wartete es auf den ersten Schnee,
und wartet so immer noch.

Als das Kind Kind war,
warf es einen Stock als Lanze gegen den Baum,
und sie zittert da heute noch

 

Song of Childhood – Peter Handke

When the child was a child
It walked with its arms swinging,
wanted the brook to be a river,
the river to be a torrent,
and this puddle to be the sea.

When the child was a child,
it didn’t know that it was a child,
everything was soulful,
and all souls were one.

When the child was a child,
it had no opinion about anything,
had no habits,
it often sat cross-legged,
took off running,
had a cowlick in its hair,
and made no faces when photographed.

When the child was a child,
It was the time for these questions:
Why am I me, and why not you?
Why am I here, and why not there?
When did time begin, and where does space end?
Is life under the sun not just a dream?
Is what I see and hear and smell
not just an illusion of a world before the world?
Given the facts of evil and people.
does evil really exist?
How can it be that I, who I am,
didn’t exist before I came to be,
and that, someday, I, who I am,
will no longer be who I am?

When the child was a child,
It choked on spinach, on peas, on rice pudding,
and on steamed cauliflower,
and eats all of those now, and not just because it has to.

When the child was a child,
it awoke once in a strange bed,
and now does so again and again.
Many people, then, seemed beautiful,
and now only a few do, by sheer luck.

It had visualized a clear image of Paradise,
and now can at most guess,
could not conceive of nothingness,
and shudders today at the thought.

When the child was a child,
It played with enthusiasm,
and, now, has just as much excitement as then,
but only when it concerns its work.

When the child was a child,
It was enough for it to eat an apple, … bread,
And so it is even now.

When the child was a child,
Berries filled its hand as only berries do,
and do even now,
Fresh walnuts made its tongue raw,
and do even now,
it had, on every mountaintop,
the longing for a higher mountain yet,
and in every city,
the longing for an even greater city,
and that is still so,
It reached for cherries in topmost branches of trees
with an elation it still has today,
has a shyness in front of strangers,
and has that even now.
It awaited the first snow,
And waits that way even now.

When the child was a child,
It threw a stick like a lance against a tree,
And it quivers there still today.