Juče je bio lep i sunčan dan, sve do pred veče, kad su se skupili oblaci i sve je postalo onako sivo i tmurno.

Juče je moja mala gošća plakala bez nekog vidljivog razloga, a bližio se njen povratak kući, kraj letovanja, kraj raspusta... To me je vratilo u moje detinjstvo, kada me je uvek krajem leta obuzimala neka velika tuga. Tada su kod nas, u mali grad, dolazili rodjaci iz Beograda, pa smo čitavo leto ustajali rano i legali kasno, ispunjavajući dan igrom i radošću, učeći i razvijajući se kroz igru... Kako se bližio kraj leta, tako mi se prikradala tuga... Nisam želela da se završi nešto što je lepo... nisam želela da se rastajem od onih koje volim... nisam želela da me odrasli teše, već da me shvate, a ni sama nisam shvatala kako se osećam... Sećam se da je uvek bilo neko kišno popodne kad bih se rasplakala i kad je kroz te suze odlazilo sve što se skupilo: moja ljutnja zbog kraja nečega lepog, nemoć da to promenim, neke sitnice koje su se čitavo leto slagale... Plakala bih tako satima i ta tuga mi više nije bila strašna... Naučila sam da vidim lepotu i u tim kišnim danima i mračnim oblacima...

Juče nisam znala kako to sve da ispričam mojoj maloj gošći. Zato sam joj pročitala pesmu...

 

Tužna pesma

 

Nekada se javi u srcu tuga

pa te stegne kao tesna bluza,

a u očima tvojim nabujaju

dve velike reke suza.

 

Dovoljna je sitnica da reke poteku

i ponesu sve ono što te ražalostilo:

Neko te malo naljutio ili uvredio,

neko tvoju oštru reč nije sasvim oprostio...

 

Ili je otišao daleko neko ko te voli,

ružnu reč ti je rekao neko do koga ti je stalo...

Sve to može da boli

i nekad je dobro da otplačeš malo.

 

Te suze umeju tugu da leče

pa ona kao rana na kolenu zaraste.

Jer, potrebno je i poneko tužno veče

da se zdravo i srećno raste.