drvoSećam se da sam, kao devojčica, bila očarana lepotom u prirodi. Jesenje boje u kraljevačkom parku... savršenost pahulja što lebde iznad mene... nežna snaga ljubičica i visibaba, koje se probijaju kroz ostatke zime... svečanost ljubičaste boje u Dolini jorgovana... Sve je to budilo osećaj zadivljenosti, neizrecive radosti i zahvalnosti što sam tu i svedočim tu beskrajnu lepotu.

 

Tada nisam umela da izrazim to što osećam, nisam ni sama razumela tu mešavinu ranjivosti i spokoja koja je pulsirala u meni u susretu sa prirodom...

Odrasli su nas u to vreme učili da budemo fini, kulturni, da kažemo hvala kada nam neko nešto pokloni, ili učini za nas... Baka nam je govorila da treba da budemo zahvalni za topli krevet u kome spavamo, za odeću koju nosimo, za sve ono što naši roditelji nisu imali...

Jedino u prirodi, slutila sam taj osećaj zahvalnosti za to što postojim, što postoji svet prepun lepote, što je sve povezano na meni neshvatljive načine, što čak i muka i bol imaju neki razlog, što sve ima smisao...

Nisam imala poverenja u odrasle, osećala sam da ne mogu da odgovore na sva moja pitanja i da istinski budu tu za mene... Jedino u prirodi, bila sam mirna i spokojna, uverena da je, ipak, sve u redu, da je sve onako kako treba da bude... Priroda je za mene bila potvrda da Neko zna šta radi, da vodi računa o svakoj travci, bubi i čoveku... i da ja imam mesto u čitavom tom poretku... I čitavo moje biće pulsira zahvalnošću za tu slutnju, za to razumevanje koje nosi spokoj i ispunjava me mirom.

 

Zahvalnost nije samo kad kažem hvala

kad mi neko kupi poklon i divno ga umota,

zahvalnost je mnogo više od toga,

to je spokojan način života.

Blagodarna duša zahvaljuje na svemu,

sa shvatanjam da se sa razlogom sve desi,

da Život svoje čudne tokove ima

i da si sa razlogom baš tamo gde jesi.

Iako ne razumem te puteve Života,

verujem da smisao u svemu postoji

i svakoga dana negujem zahvalnost

da se i taj dan lepotom oboji.