Dete je ono najbolje u čoveku... najbolje što čovek može i treba da bude.

Iskren, radoznao, vredan, otvoren, pun poverenja, vedar i razigran...

people-playing

 

Bili bismo divni ljudi kada bismo zadržali sve te osobine i poneli ih, kroz odrastanje, u zrelost... Zrelost podrazumeva ozbiljnost i najveći broj odraslih ljudi ozbiljnost vidi kao odsustvo svega onoga što nas čini radosnim i što daje lepotu životu. Kada odrasle osobe od deteta traži da se uozbilji, oni traže da se dete odrekne svoje prirodnosti i da imitira odrasle... Na žalost, najveći broj dece se „uozbilji“ i najčešće kao odrasli zaborave sve ono čega su se, u tom procesu, odrekli...

Oni koji sačuvaju dete u sebi postaju autentične ličnosti, i kroz život nose onu iskru radosti i razigranosti koja životu daje vedrinu.

Oni koji sačuvaju dete u sebi, prilaze svemu u životu kao izazovu koji rešavaju, a svoj posao obavljaju sa radošću.

Oni koji sačuvaju dete u sebi i koji nisu zaboravili da se igraju, bez obzira na životne teškoće i probleme koje život nosi, život posmatraju kao igru u kojoj se nekada dobija, a nekada gubi, ali je važno igrati se čisto, truditi se iz sve snage i u igri uživati.

Igra

Igra je jedna ozbiljna stvar

i treba da joj priđeš baš tako.

Kroz igru učiš kako da sarađuješ,

da živiš sa drugima, iskreno i lako.

 

Kad izgubiš u igri, da druge ne kriviš,

niti svojom pobedom ostale da mučiš.

Nekada se dobija, a nekada gubi

i pobeda i poraz su prilika da učiš.

 

Uvek kad se igraš, ti učiš o sebi

i o životu ponešto saznaješ.

Igra sa drugovima prilika je prava

da naučiš da primaš i daješ.

 

U igri se uživa, kroz igru se raste,

zato je ne kvari ljutnjom il’ inatom,

nego se igraj pošteno i vedro

i igru radošću ukrasi, ko zlatom.