Big-Tree-Desktop-Wallpaper-Nature

Priroda u mom životu ima, oduvek je imala, ogroman uticaj. Uvek sam je doživljavala kao oslonac, utehu i utočište... Kad god sam bila tužna, nesrećna, umorna, odlazak u prirodu bi mi vraćao snagu.

Nikada nisam bila neki aktivan ljubitelj prirode, u smislu dugih pešačenja, istraživanja... Oduvek sam više volela da se zavučem pod neko drvo, sednem na neku stenu i jednostavno se opustim... da priroda radi svoje. Čitav život imam osećaj kao da je priroda neki veliki akumulator preko kojeg punim svoje baterije...Gledajući drveće, travke, livadsko cveće, ili zvezde na noćnom nebu, počela sam da razmišljam o smislu svega što postoji, o tome kako sam sićušni deo nečeg toliko moćnog i velikog, da čak ne mogu to ni da shvatim... Priroda mi je uvek poklanjala spokoj, smirivala moje srce i uveravala me da će sve biti u redu... Da je sve, uvek, u redu...

 Kao rana pulsira i peče misao,

sumnje me muče, cepaju na pola,

pitanja u meni traže smisao

i put kroz pustinju nesreće i bola.

 

Sopstvena nemoć steže i guši,

pali neku vatru u kojoj sve gori,

sve se kao kula od karata ruši,

a nikoga nema da odgovor stvori.

 

Svet, prepun patnje, sav leži u zlu,

ja umorna tražim odgovore prave…

a onda...ugledam mrava i pčelu,

ostarelo stablo i ptice i trave.

 

I vidim svuda mudrost skrivenu,

veličanstven red koji drži svemir

i vidim tajnu otkrivenu

i šapat čujem koji gasi nemir:

Gledaj u nebo veliko i moćno,

prepuno zvezda u poretku sjajnom,

slušaj zvuk što plovi tišinom noćnom,

priču o smislu, o ustrojstvu tajnom.

 

Sva bića, sve stvari što postoje

u sebi jedno načelo kriju,

pod jednim pramudrim zakonom stoje,

svedoče lepotu i harmoniju.

 

Tebi se obraća vasiona cela,

zatvori oči, umiri se i slušaj...

Ono što zna svaki mrav i pčela,

duboko, u tišini, zna i tvoja duša.