SlobodaSećam se vremena kada smo, kao klinci, gledali filmove o kaubojima i indijancima, partizanima i Nemcima, ratne filmove kroz koje sam se prvi put susrela sa konceptom slobode... U to vreme se reč sloboda puno koristila i ja sam je doživljavala kao nešto što se otima, za šta se boriš protiv neprijatelja... Pisali smo sastave o slobodi, patetične, tugaljive, borbene... Uvek je postojao neko ko je bio prepreka slobodi... a da bi bio slobodan, morao si da budeš ratnik, hrabar i neustrašiv...

 

U našim ratnim igrama, uvek su ona borbena, silna, ratnička deca htela da budu kauboji, a oni osetljiviji, slabiji završavali su kao indijanci... Bilo je i nas koji smo hteli da budemo indijanci zbog nekog osećaja pravde... Nisam tada mnogo razmišljala, niti razumela, ali mi se čini da sam oduvek doživljavala slobodu kao neku vrstu lakoće u srcu... Nikada to nisam povezivala sa drugim ljudima, sa naprijateljima... osećala sam to kao nešto duboko lično... kao neku čežnju, neku slutnju, neku krajnju ranjivost i otvaranje uprkos ranjivosti...

Kada sam odrasla i postala zrelija, kao da sam lampom stečenog znanja i iskustva osvetlila svoja osećanja iz detinjstva... I sve se nekako uklopilo: Sloboda je sposobnost apsolutnog prihvatanja svega što se dešava, nevezanost za sopstvene želje, strasti, ideje, ali ne na „odustajući” način, ne bez želja i strasti, ne „umrtvljeno”, već radosno, snažno, životno... Sloboda je vrhunska lepota i obitavanje u toj lepoti, sloboda je istina i život u istini, sloboda je beskrajna radost... uprkos svemu!

"Budi k’o ptica sa sjevernih mora,
Stanovnik magle i ostrva leda,
Što pjeva žudno izmeđ lednih gora,
Ne pitajući da l’ je kogod gleda,
I da l’ je sluša; i sred mrtvog dola
Cjeloga vjeka zvonku pjesmu vije
I najzad umre - bez imalo bola
Što joj pjesmu nikad niko čuo nije".

                              Jovan Dučić