woman_with_mirror0001Tek sam nedavno shvatila da sam ja neodgovorna osoba. Ono što ne mogu da razumem je kako to da  neko, ko je odgovoran kada su drugi u pitanju, bude neodgovoran prema sebi?

Da li je to vezano sa niskim samopoštovanjem, nedostatkom ljubavi prema sebi, ili je to jednostavno model koji žene u ovom podneblju prenose sa generacije na generaciju?

Nekako, najveći broj žena stavlja sebe na poslednje mesto, posle dece, muževa, roditelja, prijatelja... U toj trci sa vremenom, u kojoj je važno da se pobrinemo za sve oko sebe, najčešće zaboravljamo šta je to što nama treba, šta je to što smo želele za sebe, pa smo uz put zaboravile... Jesmo li to izneverile sopstvene snove i ne čujemo više sopstveno srce?

Ja sam se, kada su deca otišla na fakultet, prepala tišine u kući, vremena koje se odjednom otvorilo i nisam znala šta ću sa sobom... Osećala sam kao da moje postojanje više nema svrhu... Odjednom, nisam imala o kome da brinem, kome da ugađam... A svih proteklih godina sam jednostavno zaboravila da brinem o sebi i da sebi ugađam. Potpuno neodgovorno sam prestala da osluškujem svoje srce, da u miru posvetim sebi barem nekoliko minuta svakoga dana... Svela sam sebe na ulogu majke, žene, sestre, prijateljice... Svela sam sebe na odnos sa drugim ljudima, a sasvim sam zaboravila da istinski spokoj, sreća i ljubav dolaze samo iz dobrog odnosa sa sobom.

Odgovorne smo pre svega prema sebi, da realizujemo sve te kvalitete koje imamo, ostvarimo se kroz sve te uloge, ali najpre kao jedinstveno biće... Da damo sebi prostor i vreme da procvetamo... Taj prostor i vreme nam niko drugi ne može uskratiti, ni deca, ni muž, ni prijatelji... Same sebi uskraćujemo to iz različitih razloga...

Ali, važno je da nikada nije kasno da postanemo odgovorne prema sebi... Da brinemo o sebi na različite načine, da čuvamo svoje zdravlje, da cenimo svoje vreme, da verujemo u svoje sposobnosti i da poštujemo svoje iskustvo. Iz takvog, odgovornog odnosa prema sebi, radja se mir i spokoj u našim srcima. Ispunjeni smo ljubavlju, koja se iz nas preliva na naše drage. I tek tada, možemo da budemo odgovorni i prema drugima.

Neki novi dani

 

Rastu u meni neki novi dani,

rastu mekano, nežno kao cvet.

Duboko u meni, k’o pupoljci rani,

otvara se neki drugačiji svet.

K’o da neka tajna u meni se širi

i spokojstvom svojim ispunjava me svu,

kao da sam grana u meni se smiri

ljubav, kao ptica i ostade tu.