ruka_koja_piseSećam se kako sam sinovima pričala, u vreme pismenih zadataka u školi, da tema zadatka i nije važna... da uvek, zapravo, pišeš o sebi. Počneš nekako, pomeneš temu, povežeš je sa onim o čemu želiš da pričaš... i pišeš šta ti je na duši. Neki put si tužan, nekad radostan, neki put se plašiš, ili si ljut, pa tako i pišeš. Sve je u osećanjima. To je ono što nas spaja. Kada se svede na osećanja – svi smo isti. I to prepoznajemo kada čitamo tuđe reči. Komuniciramo jedni sa drugima iako se ne poznajemo... kroz neke napisane reči, muziku, slike... dodirujemo jedni druge mislima i osećajima i, najčešće, nismo ni svesni toga...

Život je saradnja! Prolazimo ulicom kraj nekog nepoznatog, nama nevažnog, ali u tom trenu, mi smo zajedno, kao na pozornici... glumci u istoj predstavi, u istoj ulici, u istom gradu, na istoj planeti. Što pre shvatimo da smo jedni drugima važni, da je važno da delimo dobre misli i lepa osećanja, to će nam biti lepše da sarađujemo, da živimo zajedno na istoj planeti, u istom gradu, istoj ulici, istom stanu... Ne razumeju to svi, ali možda negde duboko, duboko, svi to osećaju... Jer kad se svede na osećanja – svi smo isti.

Plamen

Svi smo mi u nekoj tajanstvenoj vezi,

povezani nekim nevidljivim plamom,

što u nama gori od početka svega,

po nekom pradavnom obećanju danom.

I ti, što čitaš sad redove ove,

dok te čuva noć, ili svetlost danja,

svojim vidom sada dodiruješ snove,

što ih moja duša u plamenu sanja.

Iza ovih reči čudesno se zbiva

nešto tako meko i nežno među nama

i možda ono što tvoja duša sniva

ja, ovako daleko, osećam i sama.

Eto, moja reč do tebe je stigla

i ja te njome nepoznatog volim,

a ako u sebi plamen prepoznaš,

u svome srcu za mene se pomoli.