kids_eyes1Danima sam neraspoložena i melanholična… Ovo vreme, oblačno i kišno, ne pomaže mi ni malo… Znam da treba da pišem o radosti, imam i radosne pesme koje bih stavila na kraju teksta, ali, nikako ne mogu da izvučem iz sebe nešto veselo i lepršavo, kako mislim da radost treba da izgleda.

Preplavila me je neka čudna ravnodušnost, ni tuga ni sreća, već kao odsustvo svakog osećaja.

I dok pokušavam da pronađem tu melodiju radosti, da  moja duša uz nju zaigra, setih se jednog davnog leta, koje sam sa društvom provela na Hvaru. Jednog dana smo sestra i ja sedele u bašti nekog restorana, a u blizini je bila žena sa malim dečakom. Videlo se da je nedavno prohodao, bio je, onako bebasto, nesiguran u hodu dok je šetao među stolovima. Sestra je nešto čitala, pognute glave i kosa joj je padala preko lica... Dečak se doteturao do nje i malenom rukom joj sklonio kosu sa lica, da bi je pogledao, širom otvorenih očiju koje su bile pune tihe, neopisive radosti.

Za trenutak je tako stao tu, a onda je krenuo dalje... Srce mi se ispunilo čudnim mirom, satkanim od radosti i sete, kao da sam prisustvovala nekom veličanstvenom događaju. Tu sam, odmah, napisala nekoliko stihova, da sačuvam taj trenutak i to sećanje... I zaista. zaboravila sam tako puno stvari koje sam kroz život učila, zaboravila sam mnoge ljude i događaje, ali malog Josipa nisam zaboravila. Ne sećam se više kako je izgledao, ne znam ni koje su mu boje bile oči, ali se sećam te čudesne svetlosti njegovog malenog nasmejanog lica... I sećam se svoje radosti, tihe i prepune lepote koju ne možeš izdržati, pa ti suza sama klizne...

Kako nam se čudesno dešavaju stvari koje nam oplemene i obogate život. I ta divna melodija radosti odjekuje u najneobičnijim stvarima, nepoznatim ljudima, jednostavnim trenucima... a naša duša pleše uz nju...  

Pesma za Josipa

Smešno srećna radost ničega.

Pun mi je pogled tvog malog osmeha.

Beskrajna bezazlenost me opija,

maleni dodir me razneži.

Srećno!

Budi veliko dete kada odrasteš.