lonelychildPre neki dan sam razgovarala sa drugaricom, koja mi se žalila kako joj je sin nesrećan u školi. Klinci su grubi jedni prema drugima, a učiteljica ne ume baš najbolje da napravi atmosferu prihvaćenosti i tolerancije, gde bi se svako dete osećalo sigurno. On ima sestru koja se malo lakše snalazi, mada ni ona baš ne uživa u školskim danima.

Dečak nije naučio da se gura, da vređa i ponižava ostale kako bi ispao važan, pa stalno upada u ulogu žrtve. Ismevaju ga, nazivaju ga svakakvim imenima i maltretiraju ga. Mama ga je učila da bude fin, kulturan, da ne koristi ružne reči, da se ljubazno obraća starijima, ali i svojim vršnjacima... I stvarno je fin i mio dečak... Ali, pun je tuge i užasno je usamljen...

 

Drugarica mi je rekla da joj je pre neki dan kazao kako misli da on nikada neće imati prijatelja. On misli da sa njim nešto nije u redu, da nije dovoljno dobar (dovoljno cool, dovoljno in) da bi se sa njim družili i bili fini prema njemu. Mama ga je uveravala da je njegovo odeljenje samo mali deo sveta, da u njihovom gradu postoji puno dece koja bi volela da se druže sa njim, samo kada bi ga upoznali... Da mora da nauči da bude „čvršći“... da oni koji ga vređaju to rade zato što su nesigurni i zapravo slabi... da ružne reči koje mu govore nemaju veze sa njim, nego sa njima, sa tim kakvi su oni... Pričala mu je sve prave stvari, koje sam i ja nekada svojoj deci pričala.

Kada je sa mnom razgovarala, prijateljica mi je poverila kako sada nije sigurna da li je svoju decu dobro vaspitavala. Da li je trebalo da ih uči da budu sebični, grubi, da brinu samo za sebe i da ne mare za druge?

Tešila sam je kako će ti dani brzo proći. Kako veliki broj porodica prolazi kroz to... Kako pravim vrednostima treba vreme da se rascvetaju... kako svemu što je fino i dragoceno treba vreme da ojača i stekne snagu, a ta unutrašnja snaga izvire iz pravih vrednosti, onih koje je svojoj deci prenela... Setila sam se perioda kada sam sinovima objašnjavala kako samo treba da budu istiniti, da se ne foliraju, da slično privlači slično i da će upoznati neke sjajne osobe i biti prijatelji sa divnim ljudima... Stvarno sam verovala u to...i još verujem! A život mi svakodnevno to i potvrđuje!

Naravno, izvukla sam i pesmu, pisanu u jednoj sličnoj prilici i poklonila drugarici. Za njenog sina i svu onu tihu, usamljenu decu, koja još uvek ne znaju koliko su sjajna, i koja još nisu stekla prave prijatelje, a steći će ih sigurno... jednog dana.

 Plavi cvet i pčela 

 

Na najvećem smetlištu,

sakrio se cvet u najgušćoj travi.

Okružen prljavim, bačenim stvarima,

u gomili đubreta, ko nebo se plavi.

 

Kraj  stare, iskrivljene  cipele

bez pertle, on stidljivo viri,

proteže se ispod kožne kopče

i svoje ljupko, plavo oko širi.

 

Usamljen raste u svom tom lomu,

u podnožju velikog, prljavog brega,

a bube i muve što sleću na smeće

ni malo baš  ne mare za njega.

 

Čitav svoj vek on iskreno žudi

za prijateljstvom  koje večno traje

i svakom životu, bilo gde na svetu,

čudesnu lepotu i smisao daje.

 

I sada, kada već  samoća ga steže,

pčelu jednu u visini vidi,

žarko bi želeo da ona na njega

obrati pažnju i da joj se svidi.

 

Al, muči ga sumnja zbog okoline

u kojoj svoj samotni život vodi:

Teško može u takvom okruženju

neka lepa, nežna ljubav da se rodi.

 

Ne znajući njegove setne misli,

pčelica je zujeći  letela visoko,

kada je odjednom, među smećem,

ugledala plavo, otvoreno oko.

 

Odmah je osetila slatki miris

tog čežnjivog srca što u visinu gleda

i u skromnom, plavom, malenom cvetu

prepoznala  dušu stvorenu od meda.

 

Sletela je  nežno, ko svetlosti zrak,

do njegove mekane i mirisne glave,

pa je sa osmehom zaustavila dah

i spustila poljubac na latice plave.

 

Prijateljstvo toplo i slatko ko med

tako je počelo i još uvek traje,

pčelica svakodnevno doleti svom drugu,

a on ljubav cvetnu  njoj nesebično daje.