Pre neki dan sam citala tekst o kreativnosti u kome se govori o tome kako su deca što su mlađa - više kreativna. Dok još imaju slobodu da govore sve što im padne na pamet, bez straha da će to biti pogrešno, da će biti kritikovani, ili ismejani.

Pre neki dan sam citala tekst o kreativnosti u kome se govori o tome kako su deca što su mlađa - više kreativna. Dok još imaju slobodu da govore sve što im padne na pamet, bez straha da će to biti pogrešno, da će biti kritikovani, ili ismejani.                                                                                  

Autor teksta, Sir Ken Robinson, čak kaže da ukoliko imamo neki problem treba da pitamo malu decu za savet. Ozbiljno da ih pitamo. Svi njihovi odgovori su kreativni, sigurno nam nisu svi korisni u rešavaju problema, ali neki mogu da nam pokrenu one točkiće u glavi pa da pronađemo rešenje. Dečijoj kreativnosti nema granica, zato što je kreativnost sama po sebi neograničena, isto kao i sloboda. Kreativnost u stvari jeste sloboda. Sloboda da se zapitamo da li nesto može drugačije, a ne onako kako smo naučili. Sloboda da istražujemo i ispitujemo sve bez straha da ćemo pogrešiti. Kako kaže Sir Ken Robinson, onaj ko nije spreman da pogreši nikada neće smisliti ništa originalno.

Deca su originalna zato što još uvek nemaju straha, zato što su otvorena za sve mogućnosti, pa čak i za to da pogreše. Uz decu treba da se podsetimo kako smo i sami bili slobodni i kreativni, da se podsetimo kako se nismo bojali da pogrešimo, a grešili smo, kako smo se trudili da uradimo najbolje što možemo. Pa da se malo opustimo, da posmatramo stvari na drugačiji, dečiji, način. Da ne pridajemo veliki značaj svemu, da razmislimo malo šta je zaista važno. I da promenimo „naočare" kroz koje gledamo sve oko sebe. Možda ponešto može i drugačije?

Priča o najvećem broju i jednom komadu hleba                 

Još u meni živi jedno davno leto
i dedine priče u večeri rane,
vile i junaci, prašnjavi sokaci...
I sve to u miris svežeg hleba stane.

Mi deca, kraj stola okupljeni, gladni
i hleba i dedine mudrosti proste,
dok baka vadi hleb iz starog šporeta,
a nebeski miris kuhinjom se prospe.

"Jel'te deco" deda pita i zove nas krilu svome,
"broj najveći, koji je, uči li vas škola tome?"
"Milijarda...bilion..." vičemo u glas...
Deda uze hleb u ruke, utišava nas.

"Kolko nam je deco hleba pripremila baba?"
"Jedan...jedan..." čudimo se šta on hoće sada.
Prekrsti se starac tiho, prelomi pogaču,
polovine obe stavi baki na pregaču.

Još jedan put svaki komad na pola prelomi,
sad već i mi dograbismo, pa lomimo sami.
Četiri...osam...komadi se množe samo tako,
pa još vrući u ustima tope nam se slatko.

Kada smo se utišali, siti i veseli,
prekrstio deda ruke, pa nam opet veli:
"Jeste li sad deco dobro razmislili svi,
koji je to broj na svetu što je najveći?"

Odjednom se neki mir svečani razlio
i kao da je u nama svetlo deda upalio.
"Jedan, najveći je jedan, sasvim nam je jasno!"
ponosni i srećni povikasmo glasno.

A baka se kraj šporeta toplo na nas smeje:
"Jedan deco, kao jedno sunce što nas greje!"