Danima već započinjem tekst, pa ga onda ostavljam za sutra, kad budem imala više vremena, a vreme prolazi i mnoge stvari ne stižem da uradim...Najvažnija karakteristika ovog našeg vremena je brzina. Moramo i mi da se "naštelujemo" na tu brzu vibraciju, da postignemo sve što se od nas očekuje. U tom određivanju šta je važno da se uradi a šta ne, uvek one koji su nam bliski i ljubav koju za njih osećamo uzimamo zdravo za gotovo, računamo da se podrazumeva da ih volimo i da oni to znaju... Često sam mislila da kada mi sin kaže da za sve imam vremena osim za neku njegovu želju ili potrebu da nešto podeli sa mnom to nije istina, to se on "ponaša detinjasto", ja puno vremena provodim sa svojom porodicom i to "kvalitetnog vremena" i da je na mojoj listi prioriteta porodica (pre svega deca) na prvom mestu... Skoro sam počela da razmišljam koliko se zapravo ova „Ja" na površini razlikuje od „Mene" u dubini. Na površini, ja moram da uradim gomilu stvari svakog dana i radim ih najčešće mehanički, bez uživanja i ljubavi, a u dubini je tako puno radosti i lepote koja vene, zato što nema prilike da se manifestuje, kao da je svakodnevica guši... Onda sam sela i napisala pesmu mojim sinovima, kao neko opravdanje... Videćete, pesma je lepa, ali nema opravdanja za to što dozvoljavamo da naša radost i lepota, sve ono spontano i detinjasto u nama nestaje i povlači se pred obavezama i životom odrasle osobe, roditelja... Treba da se svakodnevno spustimo u dubinu, tamo gde smo još uvek, barem malo, veseli, maštoviti, radoznali i da te osobine ojačavamo i izvlačimo iz sebe na površinu, da ulepšavamo svoj dan i ovaj naš svet...

 

 

Reka života

 

Dugo vam nisam napisala pesmu,

znate i sami, svakodnevica melje,

obaveze, žurba, svi oni planovi i želje

što jedva mogu u celi dan stati...

A na kraju dana umor i praznina

i umrtvljenost što osećaj ravnodušnosti prati...

Al, ne dajte da vas zavaraju brige

i ta užurbanost što ko korov raste svuda...

Duboko u meni podzemna reka

bez prestanka teče, radosno vrluda,

reka ljubavi, svetlosti, života,

prelepa i snažna.

A žuborna pesma njena za mene je važna,

jer utehu nosi na kraju teškog dana.

Kada sve se smiri i ostanem sama,

ponekad siđem do reke i duboko dišem.

Tu, kraj reke, najlepše pesme pišem,

tu nestaje umor, prestaje praznina,

tu počinje jedna čudesna punoća

u kojoj je smisao, radost i lepota.

Moja ljubav za vas teče tom rekom života,

jaka i moćna sve prepreke ruši,

deli se na dve vodene grane,

a u svaku od njih sve najlepše moje

kao poklon neobičan stane.

Sve reči tople, ohrabrujuće, nežne

ko blistave kapi u vaša srca hrle,

nose beskrajnu, bezuslovnu ljubav,

štite vas od svega i snažno vas grle...

Zato, ne gledajte moje umorno lice

i ne slušajte moje obične reči,

osluškujte taj žubor, šapat iz dubine

lekovite vode što svaku muku leči...

Beskrajno more cilj je kuda teče,

srca su vaša dve obale meke,

graničnici svetli, visoki i lepi,

dve sigurne obale te čarobne reke...