Vesna Belčević je rođena 1964. godine u Kraljevu
Ona je majka, žena, sestra, pesnikinja, prijateljica... i sobna biljka...i još svašta nešto!
Kao i svakoj sobnoj biljci, trebaju jos svetlost, toplota i lepa reč.
Voli svoje sinove najviše na svetu, pa ih malo guši sa svom tom ljubavlju! Malo!
Živi na Zlatiboru, dočekuje i ispraća goste i upoznaje divne ljude.
Ima pesmu za svaku priliku...

lonelychildPre neki dan sam razgovarala sa drugaricom, koja mi se žalila kako joj je sin nesrećan u školi. Klinci su grubi jedni prema drugima, a učiteljica ne ume baš najbolje da napravi atmosferu prihvaćenosti i tolerancije, gde bi se svako dete osećalo sigurno. On ima sestru koja se malo lakše snalazi, mada ni ona baš ne uživa u školskim danima.

Dečak nije naučio da se gura, da vređa i ponižava ostale kako bi ispao važan, pa stalno upada u ulogu žrtve. Ismevaju ga, nazivaju ga svakakvim imenima i maltretiraju ga. Mama ga je učila da bude fin, kulturan, da ne koristi ružne reči, da se ljubazno obraća starijima, ali i svojim vršnjacima... I stvarno je fin i mio dečak... Ali, pun je tuge i užasno je usamljen...

Opširnije...

Stigla nam je Nova godina. Čestitke pljušte na sve strane i jedni drugima želimo sreću i uspeh kao da to pada sa neba, kao da nema nikakve veze sa našim trudom i sa onim što ulažemo u sebe i svoj život... E, pa ja vam želim da puno radite, da volite ono što radite, da pametno ulažete: u svoje zdravlje, u svoju decu, u odnose sa dragim ljudima, u prijateljstva....Da rastete, zajedno sa svojom decom u istini i u svetlosti...

Drvo

 Gledaj drvo kako grane

visoko ka suncu diže,

kako raste ka toploti,

pruža se gde svetlost stiže.

 

Drvo zna da mu  je sunce

izvor snage i života.

I ljudima isto treba:

svetlost, ljubav i dobrota.

 

Oni koji svoje  srce

ka suncu dobrote dižu,

suncu pravde i istine,

do nebeskog svoda stižu.

 

Opširnije...

Pre neki dan sam citala tekst o kreativnosti u kome se govori o tome kako su deca što su mlađa - više kreativna. Dok još imaju slobodu da govore sve što im padne na pamet, bez straha da će to biti pogrešno, da će biti kritikovani, ili ismejani.

Opširnije...

Danima već započinjem tekst, pa ga onda ostavljam za sutra, kad budem imala više vremena, a vreme prolazi i mnoge stvari ne stižem da uradim...Najvažnija karakteristika ovog našeg vremena je brzina. Moramo i mi da se "naštelujemo" na tu brzu vibraciju, da postignemo sve što se od nas očekuje. U tom određivanju šta je važno da se uradi a šta ne, uvek one koji su nam bliski i ljubav koju za njih osećamo uzimamo zdravo za gotovo, računamo da se podrazumeva da ih volimo i da oni to znaju...

 

Opširnije...

Pošto je tema za oktobar inkluzija, mislila sam da je dobro da vam ispričam događaj od pre neki dan. Verujem da se uklapa u temu, a i mene je podsetio na taj period neuklapanja i odbačenosti u prvim školskim godinama...

 

Opširnije...

 

Juče je bio lep i sunčan dan, sve do pred veče, kad su se skupili oblaci i sve je postalo onako sivo i tmurno.

Juče je moja mala gošća plakala bez nekog vidljivog razloga, a bližio se njen povratak kući, kraj letovanja, kraj raspusta... To me je vratilo u moje detinjstvo, kada me je uvek krajem leta obuzimala neka velika tuga. Tada su kod nas, u mali grad, dolazili rodjaci iz Beograda, pa smo čitavo leto ustajali rano i legali kasno, ispunjavajući dan igrom i radošću, učeći i razvijajući se kroz igru... Kako se bližio kraj leta, tako mi se prikradala tuga... Nisam želela da se završi nešto što je lepo... nisam želela da se rastajem od onih koje volim... nisam želela da me odrasli teše, već da me shvate, a ni sama nisam shvatala kako se osećam... Sećam se da je uvek bilo neko kišno popodne kad bih se rasplakala i kad je kroz te suze odlazilo sve što se skupilo: moja ljutnja zbog kraja nečega lepog, nemoć da to promenim, neke sitnice koje su se čitavo leto slagale... Plakala bih tako satima i ta tuga mi više nije bila strašna... Naučila sam da vidim lepotu i u tim kišnim danima i mračnim oblacima...

Juče nisam znala kako to sve da ispričam mojoj maloj gošći. Zato sam joj pročitala pesmu...

 

Opširnije...

Ovih dana su me pritisli neki zdravstveni problem.  Baš u nezgodno vreme, imam obaveza koje i bez problema jedva stižem da odradim... E, onda se nerviram, gde mi je to sad trebalo, nemam ja vremena da se razbolim, ko će da radi umesto mene sve što treba... Pa onda počne i ozbiljno da boli, nije šala, pođe i neka suza, što od bola, što od ljutnje i odjednom sam skroz bespomoćna i kenjkava... Tada naiđe samosažaljenje i to potraje malo, a onda se setim sta sam govorila deci kada su bolesni, kako sam ih tešila... Čak sam i utešnu pesmu napisala! Potražim malo po starim fasciklaima i pronadjem je... I pročitam... I bude mi lakše...

Opširnije...

Ja volim početke. Nisu uvek laki, ali uvek nose snagu koja nam treba da bismo se  pokrenuli, da bude bolje, lepše... Svaki početak je promena, a ja volim da se stvari menjaju na bolje i lepše... Verujem u bolje, u lepše, u razvoj... Mislim da je svaki naš početak jedna mogućnost da  budemo bolji i lepši, da rastemo i razvijamo se... I ma gde da smo u predivnom ciklusu života, ma koliko da smo stari ili mladi, nikada nije kasno da počnemo da osećamo, mislimo i radimo ono što volimo, što nas čini boljim i lepšim... Svaki dan je novi početak, svaki treptaj je novi početak i nova mogućnost...

Za svaki početak treba puno snage,
treba puno truda i nade i volje,
ali, kad se nešto počne kako treba,
dalje ide samo i biva sve bolje.

Kad se stvari, na samom početku,
kako treba postave, da razume svako,
onda nema problema, svako radi svoje
i uspeh se postiže radosno i lako.

Svaki je početak seme nečeg novog,
što će nam izrasti kao dobro drvo.
Da bismo imali cvetnu i bogatu krošnju,
moramo se za seme pobrinuti prvo.

Neka nam počeci budu veseli i laki,
neka svako svoj doprinos nesebično daje
i s radošću se trudi pa uživa u onome
što posle početka dolazi i traje.