inkl

 

Svi smo mi različiti

U poslednje vreme se dosta govori o inkluziji. Kad kažemo inkluzija, najveći broj ljudi pomisli na decu sa posebnim potrebama u redovnim školama. Ako se priča raširi, inkluzija se odnosi na socijalni model u kojem jedno društvo živi, na stepen prihvatanja različitosti u tom društvu. I to se ne odnosi samo na decu i odrasle sa posebnim potrebama. Inkluzija je suštinski priča o prihvatanju svega što nije prosečno, uobičajeno, standardizovano.

Jedan od fenomena ljudskog postojanja je konstantna dinamika koju ostvarujemo kroz traganje za ravnotežom između potrebe za sigurnošću i potrebe za rastom i razvojem. Potreba za sigurnošću, koja je jedna od naših osnovnih potreba, čini da želimo ono što nam je poznato, da biramo ono na šta smo navikli, da ostajemo u situacijama koje nam nisu prijatne iz prostog straha od nepoznatog koje nas očekuje ukoliko izađemo iz te situacije. To je ono zbog čega u prodavnici prepunoj raznih vrsta keksa, najveći broj nas kupuje keks koji uvek kupujemo. A ima nas koji svaki put probamo nesto novo. Potreba za rastom i razvojem čini da ponekad iskoračimo iz uobičajenog, da poželimo da iskusimo nešto novo, da gajimo radoznalost i želju za učenjem. Najveći broj nas bira da zadovolji jednu od ovih potreba na račun druge, i to najčešće znači da biramo sigurnost kroz vezivanje za sve što je poznato i odbacivanje svega što nam je strano i nepoznato. Ne odbacujemo mi nepoznato i strano zato što smo okrutni ili loši ljudi, već zato što to nepoznato i strano doživljavamo kao nešto što potencijalno može da nas ugrozi, a nemamo vere u sebe ni samopouzdanja da možemo da se nosimo sa neizvesnošću nepoznatog, pa onda strah u nama čini da budemo protivnici svega što nije u okvirima prihvatljivog i poznatog u našoj realnosti.

Što je veći nivo samopouzdanja kod neke osobe i vere u njenu sposobnost da se snađe u nepoznatoj situaciji, to je manji otpor prema nepoznatom. Što je više takvih ljudi, to je zdravije društvo. Zato vaspitači i učitelji imaju ogromnu odgovornost u krojenju budućnosti jednog društva. U našoj moći je da deci sa kojom radimo pomognemo da   razviju samopouzdanje, radoznalost i prilagodljivost promenama, ili da u njih usadimo strah od promene, nesigurnost i nespremnost da probaju nešto novo i neuobičajeno.

Sećam se kako sam, kada sam prvi put bila u Engleskoj sa svojih 15 godina i u jednoj engleskoj porodici bila ponuđena kolačem od sira (ono što danas skoro svi znamo kao cheesecake), sa gađenjem odbila da probam taj kolač koji je bio sasvim drugačiji od svega što sam ja ikada pre toga okusila. Pa to veče, pred spavanje, kada sam razmišljala o svemu što mi se tog dana dešavalo, pomislila sam kako mi je žao što ipak nisam probala taj kolač.  Nekako mi je postalo jasno da je sve što sam do tada poznavala i na šta sam se navikla, predstavljalo samo jedan mali deo iskustava koje ljudi mogu da imaju i da će mi život biti interesantan i bogat ukoliko se otvorim za nova iskustva. I evo, mnogo godina kasnije, život i dalje ne prestaje da mi daje mogućnosti za nova iskustva, za rast kroz njih, za učenje, radost stvaranja....

Inkluzija je priča o otvorenosti za celovito iskustvo, pa makar to bilo iskustvo kombinacija koje ne idu jedna uz drugu poput sira i džema! Život je kratak, za čas prođe i ako biramo da ga provodimo u strahu od toga da li ćemo uspeti da se snađemo ili ne, prođe još brže.... Naravno da ne treba da prihvatamo sve što nam se servira, i naravno da treba da se bunimo ako mislimo da nešto nije u redu. Naravno da treba da se borimo da nam uslovi u kojima radimo budu što bolji, ali to treba da radimo iz principa a ne iz straha od toga da se nećemo snaći.  E, da mi je ova pamet a one godine....!

Napisala Žana Borisavljević