Bogdan_Jovanovic_sa_mamomDrago mi je da sam pozvana da javno napišem „par reči“ o svom sinu i našoj porodici. Komentara je uvek ili malo, ili mnogo ili suviše, ali oni dobronamerni-održali su me, ma koliko god bili meni prijatni ili ne, svakako su iskreni. Prijatelji koji su uz mene svih ovih godina, uz moje dete, moju porodicu, ostaće mi prijatelji do kraja života. To su osobe bez kojih ne mogu da zamislim svoje  dane!

Svaka majka još u doba bremenitosti kaže sebi „Da je samo živo i zdravo!“. Željna rečenica, a usadile su nam je naše bake, strine, tetke, majke i to se dugo već prenosi u Srbiji, te majka koja rodi dete malo drugačije ili dete koje možda malo drugačije napreduje, razvija se, funkcioniše, postaje i sama objekat raznih priča, iščuđavanja, nerazumevanja, te se bol i patnja dugo potiskuju, ne zato što ne volite svoje dete, ne zato što ga se stidite, već zato što retko ko u okolini otvori vrata svog srca i razume  i prihvati  vas kao porodicu sa identitetom, a ne invaliditetom. Porodice koje imaju decu sa bilo kakvim poteškoćama u razvoju ili učenju, nisu disfunkcionalne, već snažne, vrlo korisne društvu, a da samo društo  toga nije ni svesno.

Nije lako svakako. Treba puno snage za objašnjenja, najpre sebi, pa porodici, okolini, a razumevanja je vrlo malo. Međutim, uvek postoji neko ko sve zna, sve razume, sve oseća, i takvi su ljudi dragoceni. A kroz čitavu ovu priču o inkluziji, ne samo obrazovnoj, već i socijalnoj, nadam se da će se pogledi na naše živote, porodice, našu decu promeniti, jer to je jedini način da postanemo bolji ljudi.

Majka sam dvoje dece kojima se ponosim. Svakog dana posmatram inkluziju u svojoj kući i zapažam lepotu različitosti i kako se obojica prožimaju jedan kroz drugog svojim posebnostima, talentima, resursima. Podrška su  jedan  drugome u svakodnevnom životu i kroz poštovanje i zadovoljenje svojih potreba, naučili su da saosećaju, razumeju i pomažu sve ostale drugare bez obzira na njihovo poreklo, socijalni i materijalni status, različitost...Ubeđena sam da moja dva dečaka odrastaju u dobre ljude i da je mlađi sin Bogdan, bez obzira na autizam i poteškoće u komunikaciji, za našu porodicu dar Božiji. Upoznali smo veliki broj prijatelja, spoznali lepote različitih načina života, vaspitanja, obrazovanja, upoznali smo svet likovne umetnosti i otkrili nove svetove. Ne znamo gde će nas put sve odvesti, kao ni bilo koji drugi roditelji, ali u jedno sam sigurna - da će na tom putu i dalje biti dosta iznenađenja  i spoznaje.

Bogdan_JovanovicBogdan na času muzičkog igra kazačok sa drugarima

Jedna smo od porodica koja nije bila u mogućnosti da se preseli u Beograd, Novi Sad, Vršac u cilju boljeg napredovanja svog deteta. Ono što smo mogli da učinimo u interesu deteta jeste da sve informacije, savete, testiranja, defektološke vežbe prenesemo u Belu Crkvu, najpre vaspitačici, a sada učiteljici i da svi zajedno timski vežbamo, radimo i osposobimo Bogdana za samostalan život i uključimo u društvenu zajednicu koliko god je to moguće. Nikada nisam pristajala na limit. Kao što ne verujem u dete sa limitom, porodicu sa limitom, ne verujem ni u inkluziju sa neuspehom. Limita nema, jer svako dete ima svoj tempo razvoja, svaka porodica postiže rezultate na svoj osobit način, inkluzija ima uspeha samo ukoliko u svakom novom danu u malim, sitnim koracima prepoznamo krupne i svima nama velike korake.Zato je potrebno biti realan i ne tražiti previše niti od učitelja, niti od sebe kao roditelja, niti od deteta. Tu smo da podržimo dete svim snagama, koliko je to potrebno, a nekada to nije tablica množenja, već samo dodir i ljubav. Prihvatala sam instrukcije za rad sa svojim detetom i porodicom  iz Novog Sada, Vršca, Beograda, a i prenosila insktrukcije prosvetnim radnicima koji su se bavili i trenutno se bave mojim detetom. Kao roditelj na umu imam jedan cilj bez obzira na Bogdanovu nadarenost za vizuleno i likovno izražavanje - da vremenom stekne slična interesovanja kao i svoji drugari, da izađe sa njima na sok, da oseti šta to znači prva ljubav, da ne živi sam, da bude spreman na samostalni život, jer srećan je onaj ko je slobodan, a slobodan je samo onaj koji je nezavisan.  Svesna sam svih teškoća koje predstoje, svesna sam sa čim se sve mora još u koštac Bogdan uhvatiti, ali dete ne možete štititi od života, već samo ohrabriti, osnažiti, osposobiti, a to i samo od sebe nadolazi u stalnoj interakciji sa okolinom . To je i bio jedan od naših motiva pri upisu Bogdana u redovnu školu, jer verujemo da je inkluzija jedini način   da dete nauči pravila funkcionisanja društva i životna pravila opstanka. Možda sve ovo zvuči surovo, ali moje dete danas, osim što je imao 5 samostalnih izložbi i pored njegove genijalnosti na polju slikarstva i vajarstva, naučio je uz svu drugu decu šta znači deliti, komunicirati, učestovati u sportskim igrama, proslavljati rođendane, razvio je govor u potpunosti, opismenio se, proširio kognitivna znanja, naučio je da poštuje pravila  škole i pravila lepog ponašanja, postao je ljubazniji, mnogo kreativniji, postao je srećan jer je voljen i voli! Uz 6 godina tretmana sa raznim stručnjacima, osim vremena u vrtiću i nije imao puno vremena za druženje jer smo svakodnevno vežbali i do 6 sati. Upisom u redovnu školu stekao je drugare različite od njega po ponašanju, oblačenju, govoru, učenju. Naučio je dosta od njih, a oni -  neću ništa više pisati o proceni dobiti, već reći da sam jednom  zaplakala kada su mi TI MALIŠANI zapretili da Bokija ne vodim nikuda iz njihovog odeljenja jer su ga oni prihvatili i neće ga nikada odbaciti.  I zato kao roditelj uvek stojim iza stava da je detetu mesto u redovnoj školi!

Bogdan_Jovanovic_crtez1Danijela Jovanović  je rođena je 1976. godine u Beloj Crkvi. Na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu diplomirala je 2006. godine na katedri za srpsku književnost i jezik a na Master studijama 2009. godine. Živi i zaposlena je kao profesor srpskog jezika i književnosti u osnovnoj i srednjoj školi u Beloj Crkvi. Svoje profesionalno interesovanje usmerila je ka izučavanju narodne tradicije, etnologije, religije i mitologije u nastavi srpske i opšte književnosti. Okrenuta dečijem svetu i perspektivi, zalaže se za razvoj i unapređivanje inkluzivnog modela u redovnoj nastavi svih vaspitno-obrazovnih ustanova.

Bogdan Jovanović je rođen 2001. godine u Vršcu. Ima deset godina i učenik je  III razreda OŠ“Marko Stojanović“ u Vračevom Gaju. Grafičkim dizajnom, vizulenim i likovnim izražavanjem bavi se od svoje 5.godine. Svoje radove objavljuje u časopisu savremene umetnosti „ArtFama“. Do sada izlagao je samostalno u Novom Sadu, Bačkom Petrovcu, Beloj Crkvi i Vršcu. Učesnik je velikog broja donatorskih akcija.

Bogdan_Jovanovic_crtez2

Bogdan se bavi grafičkim dizajnom, koristi program Power Paint, grafičku tablu i računar.

OVDE možete preuzeti Danijelin  tekst Prednosti inkluzije iz ugla roditelja