Kako ublažiti strah od novog i nedovoljno poznatog?

U našu omiljenu zabavu deljenja na „protivne“ i „antiprotivne“ uključila se i inkluzija. Naučna, manje naučna, stručna, polustručna, nestručna i „samo onako“ javnost iznosila je svoje argumente i „argumente“,i za,i protiv,sve dok inkluzija nije svečano umarširala u naše škole u vidu zakonske regulative, što će reći: obaveze.Ostaje još mnogo toga da se uradi, od donošenja nedostajućih podzakonskih akata, stručnih i metodičkih uputstava, standarda i merila, do prevladavanja barijera predrasuda u životnim i školskim sredinama, da bi moglo da se kaže da imamo inkluzivno obrazovanje. Neizvesnost, čak i strah od novine i nedovoljno poznatog je prirodna reakcija svakoga, pa i nastavnika koji će morati da sažvaću ovaj zalogaj,i bez većeg prethodnog iskustva.Ipak, nema razloga za strah. Babaroge ne postoje.

Multimedija olakšava rad

Ovaj prilog je nastao iz želje da se, na osnovu vlastitog iskustva, ukaže na mogućnosti koje pruža multimedija u radu sa decom kojoj je potrebna dodatna pomoć i podrška. Uz sve što mu se pripisuje, čovek je i biće igre, homo ludens. Didaktički softver sam po sebi podseća na igru, te je korišćenje računara u radu sa decom sa smetnjama u razvoju ne samo moguće, nego je i preka potreba. Bilo da se koriste već postojeća softverska rešenja (ima ih „na tone“ i besplatnih), bilo da ih nastavnik sam izrađuje, deca ih rado prihvataju, zanimljivijasu im od „klasičnih“ nastavnih sredstava, da ne kažemo: samih krede i table, i pružaju veću mogućnost za ovladavanje nastavnim sadržajima. (Naravno, sve vreme se moraju imati na umu učenikove sposobnosti i mogućnosti.) Početni strah („Bože, da li ću ja to moći da naučim?!“) u susretu sa multimedijom u radu postaje grudva snega na suncu onog trenutka kada se deca zainteresuju za ovakav način rada. A to je vrlo brzo. Nekoliko primera iz prakse:
ink

  

Paver point (Power Point) prezentacija je i kod nas postala neizostavni rekvizit u bilo kakvom javnom radu i predstavljanju, pa i u nastavi. Izrada ovih prezentacija je relativno laka, a mogu ih koristiti i učenici i nastavnici sa minimalnom informatičkom pismenošću. U bazi znanja Kreativne škole nalazi se više stotina prezentacija iz svih sfera rada u osnovnoj i srednjim školama. Upućujemo na prvonagrađeni radna konkursu Kreativne škole za šk. 2006/2007. godinu, pod imenom Prva hiljada, namenjen radu sa decom sa smetnjama u razvoju. Rad obuhvata upoznavanje, čitanje, pisanje i upoređivanje brojeva prve hiljade u nastavi matematike, u korelaciji sa nastavnim sadržajima srpskog jezika i logopedskih vežbi. Može se preuzeti i pogledati sa sajta Kreativne škole uz prethodnu registraciju korisnika.
Pojavom socijalnog softvera omogućeno je da svaki nastavnik, čak svaki učenik, pored ostalog,može imati svoju stranicu na internetu i to besplatno. Primena bloga u nastavi nije bogomdana samo velikoumnima za naučne i stručne radove. Na protiv. Blog se može koristiti vrlo uspešno za kontakt sa učenicima, za ponavljanje nastavnih sadržaja, za davanje uputstava, za zabavu... Ovaj vid korišćenja multimedije u nastavne svrhe zahteva malo više volje, angažovanja, pa i vremena nastavnika. Podrazumeva se posedovanje interneta, po mogućstvu sa većim opsegom protoka, odnosno bržim prijemom i slanjem podataka. Upornima, međutim, neće smetati ni obična dajlap (dial up) konekcija.Navodim primer iz bloga koji je nastao svojevremeno kao vežba na seminaru o socijalnom softveru, konkretno Vindouz Lajvu (windows Live). Zbog tehničkih zahteva, blog je preseljen na Vord Pres (Word Press) i može se pogledati ovde.(Nije potrebno ni pominjati da velika većina učenika već ima svoj profil na mreži fejsbuk (facebook), što može uspešno poslužiti i u nastavne svrhe, za davanje obaveštenja ili sl.)


Treći primerje „pozajmljen“ odkoleginice. Na bajkovit način, uz PPT prezentaciju i druge mogućnosti koje pruža multimedija, ovde se deci približava oblast koja odraslima diže kosu na glavi. Dečja prava. Još jedna babaroga! („Lako je ovima iz nevladinih organizacija: dođu, ispričaju svašta deci, kako im niko ništa ne može jer imaju svoja prava i odu, a mi posle trljamo glavu“. Iako je ovo autentična izjava jednog vaspitača, shvatimo je kao pošalicu. Ali, šalu na stranu, reforma obrazovanja stavlja u centar dete, učenika, a ne „gomilu nepotrebnih podataka“ koje valja „nabubati“ a koji zastare pre nego što se udžbenik odštampa. Jeste karikaturalno rečeno ali nije daleko od istine. Valja, dakle, prvo u svojoj glavi promeniti filozofiju obrazovanja, a potom se na nju i navići.) Prilog o Konvenciji o dečjim pravima senalazi na ovoj adresi.

Što se obrazovnog softvera za primenu multimedije tiče, već je rečeno da ga ima „na tone“ i to besplatnog. Većina ovih softverskih rešenja zadovoljava kriterije HIC (Human Interfejs Computer), odnosno u njihovoj kreaciji su učestvovali i nastavnici, pedagozi, psiholozi, dakle oni koji najbolje poznaju logiku razmišljanja i rešavanja problema.Pitanje je, međutim, osposobljenosti većine nastavnika da se njima koriste. Nije nepoznato da se kod nas svuda, pa i u obrazovanju, radi samo ono što se baš mora. Ali, to je već druga priča.

Umesto zaključka

Koliko god se bojali ili ne bojali babaroge, ako pokrijemo glavu jastukom i čekamo da ona ode, ništa od posla. Moramo rešiti „upravo stoga...“ Dalje pevušite sami. Možda dečja prava, inkluzija, multimedija... ipak nisu babaroge. Možda nas samo plaše njima. Uostalom, kad nisu pojeli toliku decu (a bogami ni nastavnike) u drugim zemljama širom sveta, neće valja ni nas. Dobro, mi volimo da kažemo kako smo mi, jelte, nešto drugo i drugačije. Pa sad, što nam je – to nam je. A to, da će 2, 3 ili 5 procenata onih kojima je potrebna dodatna pomoć omesti u radu preostalih 95, 97 ili 98 procenata onih kojima nije potrebna dodatna pomoć, kosi se sa zakonom ili teorijom velikih brojeva, ili kako se već zove tastatistička disciplina. Da ne pozivamo u pomoć običnu logiku.
Istine radi, navedeni primeri primene multimedije su i u sredini autora ovoga priloga više rezultat entuzijazma, skoro pa eksperimenta,nego ustaljena praksa. (I mi babaroga za trku imamo.)
Sva deca vole kada su u nekoj priči glavni junaci. Uz malo volje, ona mogu biti junaci vlastitih filmova. Nastavnici takođe. I to ne bilo kakvih, nego baš nastavnih filmova. Ko ne veruje, neka pogleda ovo. Kliknite ovde.


Autor: Časlav Vasiljević, SOŠ „Smeh i suza“,Aleksinac

Tekst je preuzet iz elektronskog časopisa Partner u učenju

Microsoft „Partner u učenju“ časopis za nastavnike http://pilcasopis.wordpress.com