reggio_emilia_preschoolReđo Emilija je obrazovni program koji se zasniva na holističkom pristupu detetu, porodici, školi i okruženju. U nastavku, Svetlana Pantelić predstavjla ovaj program.

 

Ređo Emilija (Reggio Emilia) je napredan grad na severu Italije sa bogatom kulturom. On je dom programa za rano obrazovanje dece. To je filozofija obrazovanja usmerena na predškolsko i osnovno obrazovanje. Ovaj pristup ranom obrazovanju razvili su, 1963. godine, Loris Malaguci (Loris Malaguzzi), koji je i sam bio učitelj, i roditelji iz sela u okolini Ređo Emilije u Italiji. Roditelji su smatrali da su ratna razaranja uslovila nov i brz pristup učenju njihove dece. Osećali su da se u ranim godinama razvoja dece formira njihova individualnost. To je vodilo ka stvaranju programa zasnovanom na principima poštovanja, odgovornosti i zajedništva, kroz istraživanja i otkrića u okruženju koje ih podržava i obogaćuje i koje je zasnovano na interesima dece. Malaguci je zagovornik prava dece. Predškolski program Ređo Emilije su prihvatile mnoge škole u svetu. Pristup učenju male dece po programu Ređo Emilije stavlja prirodni razvoj dece, kao i bliske veze koje ona dele sa okruženjem, u centar ove filozofije. Programi za rani razvoj dece naglašavaju da im je program Ređo Emilije privlačan zbog načina na koji posmatra i poštuje decu.

Filozofija ovog pristupa zasnovana je na sledećim principima:

  • Deca moraju da imaju neku kontrolu nad pravcem svog školovanja;
  • Deca moraju da uče kroz iskustva dodira, pokreta, slušanja, gledanja;
  • Deca imaju vezu sa drugom decom i sa materijalnim stvarima u svetu u kojem mora da im bude dozvoljeno da istražuju;
  • Deca moraju da imaju beskrajne mogućnosti i načine da se izraze.

Osnovne karakteristike ovog pristupa uključuju:

  • Aktivno učešće roditelja u razvoju i upravljanju ustanova za rani razvoj dece;
  • Roditeljski doprinos u vidu troškova svoje dece u zavisnosti od njihovih prihoda;
  •  Za decu sa inaliditetom se smatra da imaju “posebna prava”, a ne ”posebne potrebe” ;
  • Nastavnici se smatraju pasioniranim učenicima i istraživačima, a ne pružaocima znanja;
  • Svaka grupa dece ima po dva nastavnika koja ostaju uz njih tokom njihovog boravka u školi.

 

Loris Malaguci (Loris Malaguzzi) (1920-1994)

Malaguci je bio učitelj u osnovnoj školi koji je potom studitrao psihologiju. U svoj rad na obrazovanju dece uneo je lična interesovanja i iskustva iz pozorišta, novinarstva, sporta i politike. Kolege ga pamte kao čoveka jakog karaktera ali spremnog na saradnju. Sebe je opisivao kao tvrdoglavog, sa čeličnom voljom. Kao rezultat toga neumorno je radio sa kolegama iz Ređo Emilije na razumevanju načina na koji deca uče, i na širenju svog strastvenog uverenja o kompetentnom, samouverenom detetu.

Prva predškolska ustavnova u Ređo Emiliji osnovana je 1945. godine na dan oslobođenja. Muškarci su želeli da se pare ulože u otvaraje pozorišta, ali žene su insistirale na osnivanju predškolske ustanove koja će da omogući da više nikad ne odraste generacija dece koja će tolerisati nepravdu i nejednakost. Sve do 70-ih godina dvadesetog veka u Italiji su predškolske ustanove bile odgovornost katoličke crkve, i sve više roditelja je zahtevalo sekularnu edukaciju za svoju decu. Naravno, trebalo je da se izbore sa crkvom koja je smatrala da će jaslice, koje su nastajale kao pomoć zaposlenim ženama, i predškolske ustanove odvojene od crkve, dovesti do raspada porodica.

Malaguci i drugi nastavnici u Ređo Emiliji su sve vreme radili na sakupljanju ideja i stavova. U razvijanju svog pristupa koristili su ideje raznih teorija i filozofija obrazovanja, naročito u obrazovnom sistemu Montesori.

Osnovno za filozofiju Ređo Emilije je predstava deteta kao bića bogatog potencijalom, jakog, moćnog i sposobnog. Smatra se da dete ima svoje vrednosti, da želi da bude poštovano, ali i da ceni druge i da poseduje radoznalost i otvorenost prema svemu. Deca su ohrabrena da kroz istraživanja razviju svoje sopstvene teorije o svetu i njegovom funkcionisanju.

Međunarodno interesovanje za ovaj pristup je dobilo zamah 1980. godine sa izložbama po celoj evropi. Američi magazin Njuzvik (Newsweek) je 1991. godine proglasio predškolsku ustanovu Diana najnaprednijom institucijom za rano obrazovanje na svetu, što je dovelo do velikog interesovanja i američke i svetske javnosti.

Nakon iznenadne smrti Lorisa Malagucija 1994. godine, zajednica Ređo Emilije je bila rešena da nastavi i razvija njegove snove i sprovede misiju da bi se: “Povećao potencijal sve dece“.

Fondacija pod nazivom Ređo deca je ustanovljena kao Međunarodni centar za odbranu i promociju prava i potencijala sve dece.


Uloga roditelja

Roditelji su veoma bitna komponenta u filozofiji Ređo Emilije. Posmatraju se kao partneri, saučesnici i zastupnici svoje dece. Nastavnici poštuju roditelje kao prve učitelje svoje dece i uključuju ih u sve aspekte programa. U nekim školama roditelji rade zajedno sa učiteljima, a u nekim su prisutni kao volonteri. Značaj roditeljskog učešća je veliki pa se u nekim školama, koje rade po principu Ređo Emilije, organizuju kursevi i sastanci da bi se roditelji što bolje prilagodili. Ova filozofija se ne završava kada deca napuste učionice. Većina roditelja koji odluče da pošalju decu u ovaj program, uključuju njegove principe u roditeljstvo i porodični život.

Čak i sa tim mostom između kuće i škole mnogi se pitaju šta se dešava sa decom kada krenu u škole sa drugačijim programom obrazovanja. Mora da dođe do prilagođavanja. U većini škola intelektualna radoznalost se nagrađuje, tako da učenici nastavljaju da koriste prednosti Ređo Emilije nakon što napuste program.

Uloga učitelja

U pristupu Ređo Emilije učitelj se smatra detetovim saradnikom u učenju, a ne samo instruktorom. Škole insirisane Ređo Emilija pristupom gledaju na učenje kao na uzbudljiv, kreativan istraživački proces. To je sasvinm drugačije od tradicionalnih škola gde se deca pasivno pune znanjem. Učitelji u školama, koja funkcionišu po filozofiji Ređo Emilije, nisu tu da bi davali odgovore, tu su da posmatraju, olakšaju učenje i da uče uporedo sa decom.

Nastavnici su ohrabreni da olakšaju detetovo učenje tako što planiraju lekcije i aktivnosti zasnovane na detetovim interesovanjima, postavljaju pitanja radi daljeg razumevanja i aktivno učestvuju u aktivnostima zajedno sa detetom, umesto da sede sa strane i nadgledaju detetovo učenje. “Kao partner detetu, učitelj je unutar procesa učenja” (Hjuet (Hewett)2001).

 

Okruženje kao treći učitelj

Organizacija fizičkog pkruženja je presudna za obrazovni program Ređo Emilije i često se spominje kao „detetov treći učitelj”. Glavni ciljevi u planiranju novih prostora i adaptacije starih uključuju integrisanje svake učionice sa ostatkom škole i škole sa zajednicom koja je okružuje. Značaj prirodnog okruženja leži u verovanju da deca mogu najbolje da shvate značenje i smisao sveta kroz okruženje koje podržava složene, raznolike i promenljive veze među ljudima, svet iskustva, ideje i mnoge načine za izražavanje ideja.

Predškolske ustanove su obično pune biljaka i loza i preplavljene su prirodim svetlom. Učionice se otvaraju ka centralnom dvorištu, kuhinje su, takođe, otvorene i sve što se u njima događa izloženo je pogledima dece, a pristup zajednici koja ih okružuje je osiguran ogromnim prozorima, koji se prostiru duž celih zidova, dvorištima, i vratima. Ulazi bude pažnju i dece i odraslih zahvaljujući velikim ogledalima (na zidovima, podovima i tavanicama), fotografijama i dečijim radovima praćenim zapisima njihovih komentara. Iste osobine karakterišu unutrašnost učionica, gde se izloženi radovi smenjuju sa nizom predmeta i školskim materijalom. U oba slučaja okruženje informiše i angažuje posmatrača. Dokumentacija je ključni deo učionica. Slike, skulpture, fotografije radova, zapisi konverzacija i priča moraju da budu lako uočljivi, kada se uđe u učionicu. Ova dokumentacija treba da pomogne i uputi decu kada rade na projektima. Takođe, pruža roditeljima prozor u proces učenja.

Možda bi se program i pristup Ređo Emilije najbolje shvatio opisom jednog školskog projekta i jednog dana u školi:

U učionici, potpuno osvetljenoj sunčevom svetlošću koja dopire kroz ogromne prozore vide se dokazi dečijeg rada: fotografije dece koja rade na nekom projektu, zapisi razgovora, priče, slike, crteži i skulpture. Svaki dan je nova šansa za istraživanje - nikada ne znate šta će se desiti, ili kuda će deca povesti. Ttrenutni projekat počinje sa interesovanjem dece za cveće.

Grupa dece zaista želi da ubere cveće i da ga u vidu buketa poklone jedni drugima. Nakon nekoliko razgovora sa decom i dece između sebe, učitelji odlučuju da je ta ideja vredna istraživanja.

Tokom nekoliko nedelja, ovaj projekat ih je odveo na izlet na farmu lavande, u cvećaru, u biblioteku, gde je odeljenje proučavalo knjige na temu cveća. U učionici se projekat podelio na nekoliko grupa- jedna grupa dece se veoma zainteresovala za sađenje i gajenje cveća, druga je pravila cvećaru od kartonskih kutija, a treća se okrenula proučavanju bića koja žive pod zemljom, naročito crva.

Učionica se sve vreme menjala da bi se prilagodila potrebama i interesovanjima razreda. Radni sto je postavljen u prostoriju tako da bi mala grupa dece istraživala seme, kopala zemlju i zalivala biljke. Ustanovljen je “centar za crve” i dve devojčice su radile sa učiteljicom, istraživale crve i nežno prevrtale zemlju. U centru učionice, petoro dece je bojilo veliku strukturu od kartona, buduću cvećaru.

Jedan dečak je ogladneo i odlazi do stola za užinu i uzima nešto da pojede. Sipa pažljivo čašu vode uzima malo sira, krišku jabuke i seda da jede. Uskoro mu se pridružuje još nekoliko drugara na brzoj užini. Kada završe, operu sudove i vrate se da rade na pravljenju cvećare.

Dok se deca igraju i rade učitelji ih pažljivo posmatraju. Učiteljica koja sedi pored centra za crve beleži pitanja koja deca postavljaju u vezi crva - ona im ne odgovara na pitanja već im pristupa sa stavom koji kaže: “Otkrićemo zajedno”. Drugi učitelj fotografiše rad na cvećari i beleži isečke razgovora koji se odvija tokom gradnje cvećare. Soba zuji od aktivnosti i sreće.

U vreme ručka deca peru ruke i sedaju da zajedno jedu. Sto je lepo ukrašen malim vazama sa cvećem i postavljen pravim tanjirima. Nakon što operu sudove i rasklone sto, popodnevno svetlo privlači decu u baštu. Jedan od učitelja prati veliki deo dece u baštu, dok drugi ostaje unutra sa decom koja hoće da crtaju.

Posle nekog vremena deca koja crtaju predlažu da izađu napolje i nastave sa crtanjem u bašti. Učitelj je rekao: “U redu zašto da ne?”, I deca iznose u baštu papire, četkice, boje, posude sa vodom. Ova mala grupa veći deo popodneva slika u bašti, ležeći potrbuške ili naslonjena na drveće. Dve devojčice, koje su se bavile crvima u učionici, sada love bube ispod kamenja. U kasno popodne počinje vreme za improvizovanu priču i ubrzo se većina dece okupila, umorna od napornog dana.

Školski program

Dete_koje_radi_na_muralu_Reo_EmilijaU školama inspirisanim filozofijom Ređo Emilije ne postoji propisan nastavni plan i program. Umesto toga, program je otvoren za sve mogućnosti, sa temama za istraživanje koje se baziraju na interesovanjima razreda. To se nekad naziva Vanredni program, Pristupni projekat ili Učenje zasnovano na istraživanju. Projekti mogu da traju jedan dan ili čitavu godinu i mogu da se završe sasvim drugačije od onog što je početno planirano (na primer, pojekat je počeo sa cvećem, a može da se preokrene u istraživanje prodavnica i trgovine kroz analizu rada cvećare).

Sve se smatra vrednim proučavanja, sve dok su deca zainteresovana. Inspiracija za projekte može da nastana iz raznih izvora. Prinova u porodici nekog deteta može da dovede do interesovanja za bebe i negu beba. Pile koje se izleglo u školi može da dovede do interesovanja za letenje (zašto pile ne može da leti dobro, a druge ptice mogu?). Izvori za proučavanje su neograničeni. Ideje nekad uvedu nastavnici, ali deca su ta koja će odrediti pravac projekta.

Učitelji pažljivo posmatraju decu i postavljaju pitanja da bi se odredio pravac kojim će nastava da teče. Komunikacija je od vitalnog značaja - učitelji moraju da podele svoja opažanja među sobom i sa roditeljima da bi svako konstantno pratio pravac nastavnog programa.

Bez obzira na to koji način izražavanja se koristi: slikanje, crtanje, pričanje priča, pravljenje trodimenzionalnih skulptura, gluma, muzika, poezija, pisanje ili pravljenje mapa, mogu da izraze ono što deca uče. Sve je to ono što osnivač, Loris Malaguci, opisuje kao: “Sto jezika dece”.

Šta je to što predškolske ustanove Ređo Emilije rade dobro?

  • Umetnost je integrisana u učenje. Bezbroj oblika umetničkog izražavanja je osnovni deo ovih škola, i neke škole imaju prave umetnike i poseban prostor za to. Umetnost je uključena u svaki projekat.
  • Građenje kritičkog mišljenja. Uči se kako da se uči. Deca dobijaju iskustvo postavljanjem pitanja i lovom na odgovore. Uče da veruju sebi kako se njihova radoznalost prepliće sa entuzijazmom.
  • Učešće roditelja i zajednice. Ovakve škole su dobre u kontaktu sa porodicama nudeći roditeljima radionice, seminare i mogućnost za volontiranje i saradnju.

 

Kritike

  • Budući da su ove škole toliko različite od drugih potrebno je mnogo rada da se roditelji i učitelji obrazuju za rad u ustanovama sa ovakvom filozofijom. Nisu sve škole jednako uspešne u tome.
  • Nekim roditeljima jednostavno nije prijatno u jednom takvom otvorenom okruženju za učenje. Ovakve ustanove, sa programom koji određuju deca umesto učitelja, dosta se razlikuju od tradicionalnih predškolskih ustanova i nekim porodicama to jednostavno ne odgovara.