slobodna_deca_samerhilaPristup obrazovanju Aleksandra Nila, koji se primenjuje u školi Samerhil, ima dosta pristalica i dosta oponenata. Naše uredništvo zastupa pristup obrazovanju koji se dosta razlikuje od Nilovog, ali smatramo da je na ovakvom sajtu neophodno predstaviti principe na kojima se zasniva rad u školi Samerhil a koji su postali obavezno štivo na studijama pedagogije u mnogim zemljama. U nastavku je tekst o Nilu i školi Samerhil koji je pripremila Jelena Kostić.

Britanski pedagog Aleksandar Saterlan Nil (1883–1973) je osnovao školu Samerhil, koja se i danas smatra jednim od najznačajnijih eksperimenata reformne pedagogije 20. veka, u kojoj su nastava i vaspitanje postavljeni na sasvim nove pedagoške i psihološke osnove. Škola je osnovana u blizini Drezdena, u Nemačkoj, 1921. godine, ali je zbog nekonvencionalnog programa nastave ubrzo zabranjena i godine1924. Samerhil se seli u Englesku, zadržavajući svoj izrazit inventivan, eksperimentalan karakter.

Aleksandar Nil je zastupao ideje individualne pedagogije, po kome je dete centar vaspitno-obrazovnog procesa i celokupna pedagoška sredina organizuje se prema njegovim mogućnostima i interesovanjima. Samerhil je zamišljen kao škola koja će odgovarati detetu, a ne obrnuto, i gde će se ono osećati upravo onako kakvo jeste. Nilov princip bio je zasnovan na podučavanju deteta bez upotrebe prinude i to podsticanjem dečje radoznalosti i spontanih potreba, kako bi se probudilo interesovanje deteta za svet koji ga okružuje. Školu je bila internatskog tipa, namenjena deci uzrasta od pet do petnaest godina. Školarina se plaćala, a pohadjala su je deca srednjih klasa poreklom iz Engleske, američkih, evropskih i azijskih zemalja.

Najveća inovacija Samerhila jeste shvatanje obrazovanja njenog utemeljivača A. Nila. Prema njegovom mišljenju, cilj obrazovanja isti je kao i cilj života: pronalaženje sreće (unutrašnjeg osećanja punoće, ravnoteže i životnog zadovoljstva). Jedino što je za decu u budućnosti bitno jeste da budu srećna, a ne da li su visoko akademski obrazovana ili da li ispunjavaju očekivanja svojih roditelja.

Do sreće kao najvećeg cilja Samerhila stiže se kroz principe slobode, ravnopravan položaj dece sa odraslima, pa i učiteljima, fleksibilno shvatanje nastave...

Sloboda kao onovni princip u vaspitno-obrazovnom proces

Postoje dve karakteristike škole za koje vecina ljudi smatra da su zaista neobične. Nastava nije obavezna, deca sama odlučuju da li će dan provesti u učenju, igri, čitanju ili spavanju.Počinju da uče tek kada (i ako) osete potrebu za tim. Nisu postojali rasporedi časova, kao ni klasični sistemi ispitivanja i ocenjivanja. Kada zadovolje potrebu za igrom, smatra Nil, deca mogu da se posvete učenju i tada postižu još bolje rezultate od one dece koja su bila „primorana“ na učenje, na štetu sopstvenog detinjstva i igre. „Ako se vaše dete naigra do mile volje, položiće prijemne ispite za fakultet nakon samo dve godine intenzivnog učenja, umesto da provede uobičajenih pet, šest ili sedam godina u nekoj školi u kojoj se potreba dece za igrom sasvim zanemaruje“, smatra Nil.

Mnogi ljudi pretpostavljaju da ni jedno dete nikada ne bi prisustvovalo predavanjima a da na to nije prisiljeno. U Samerhilu se retko dešavalo da dete ne prati ni jedno predavanje. Posle početnog “šoka” koji sloboda pruža, deca se ubrzo “hlade” i počinju usmeravati svoja interesovanja. 

Druga neobična karakteristika Samerhila su školski sastanci na kojima se kreiraju ili menjaju zakoni škole. Ovi zakoni predstavljaju pravila škole koja se izglasavaju većinom učesnika sastanka, a učesnici su članovi nastavnog osoblja i sami učenici. Jedni i drugi imaju jednako pravo glasa i vrednost glasa. 

Samerhil predstavlja jednu zajednicu, gde su većina članova deca. Podučavanje jeste sastavni deo Samerhila ali ne i najvažniji. Najvazniji deo je kreiranje i održavanje sredine u kojoj svi članovi zajednice mogu da koegzistiraju u harmoniji i skladnim odnosima zadržavajući svoju ličnu slobodu.

Nastava u Samerhilu

Nil smatra da deca nisu tabula rasa (prazne tablice koje tek treba ispisati), već osobene ličnosti rođene sa određenim znanjima i sposobnostima. Tako je i nastava svedena na ono osnovno: ovladavanje čitanjem, pisanjem i računom. Nastavni program zavisio je od trenutnih interesovanja učenika. Izučavali su se: matematika, engleski, istorija, geografija, strani jezici. Međutim, ti predmeti bili su „u ponudi“ samo ako deca žele da ih izučavaju, jer je primarno poštovanje principa slobode i ličnog izbora deteta. Po želji, deca su se mogla baviti tehnikom, različitim naučnim eksperimentisanjem, baštovanstvom, brojnim umetničkim sadržajima. Posećivala su bioskope, izvodila pozorišne predstave. Praktikovali su se individualni časovi kao neformalni razgovori kraj upaljenog kamina.

Uloga učitelja

Učitelji nisu predstavljali autoritete u današnjem smislu. Oni sa decom imaju ravnopravan status, a ponekad se stiče i utisak da deca dominiraju. Na primer, sasvim je uobičajeno da dete kaže učitelju da je potpuna neznalica ili da je budala. U Samerhilu nema ni kazni ni zabrana. Kazna se smatra samo modifikovanom mržnjom odraslog, pokazivanjem nemoći u razračunavanju sa ličnim, potisnutim nezadovoljstvima, potpuno nevezanim za dečje postupke. Tako shvaćena kazna podrazumeva stvaranje straha kod deteta, osećanja zavisnosti i blokade kreativnih potencijala. S druge strane, ponašanje dece u Samerhilu bilo je toliko oslobođeno uobičajenih normi ponašanja da skoro i ne postoji razlog zbog koga bi dete moglo biti kaženjeno.

Učitelji deci ne nameću svoje stavove niti sistem vrednosti, pa ih čak ne upoznaju ni sa osnovnim moralnim načelima. Najbolji učitelji jesu oni „koji se smeju sa decom, a najgori oni koji se smeju na račun dece koju podučavaju“.

Odnos roditelja i deteta, značaj rodtitelja za dečji srećni život

Nil je govori: „Ne postoje problematičana deca, već samo problematični roditelji i problematično čovečanstvo!“ Ovim je hteo još jednom da ukaže na važnost i odgovornosti uloge vaspitača u srećnom rastu i razvoju ličnosti deteta. Nil veruje da teško dete uvek postaje teško zbog pogrešnog postupanja kod kuće. Time za proces vaspitanja predlaže reč lečenje - lečenje od nesreće. „Jedino lečenje koje treba primenjivati kod dece jeste lečenje od nesreće. Teško dete jeste dete koje je nesrećno. Ono je u ratu sa samim sobom, pa otuda i u ratu sa svetom.“

Kako sreća može biti podarena? Aleksandar Nil ističe da treba dozvolite detetu da bude ono što jeste. Ne treba mu pridikovati, terati da ga nešto čini, podizati glas na njega. Ali isto tako ukazuje da sloboda ne znači potpuno odsustvo pravila. Detetu ne treba dozvoliti da krši lična prava ostalih. Roditelji moraju praviti razliku između slobode i raspuštenosti.

Značajan stav Nila jeste da je za zdravo i srećno dete važno da roditelji budu zadovolji, srećni i ostvareni. Ljubav kao osnov srećnog braka i srećne porodice je od presudnog značaja za dečji razvoj. Bračni život bez ljubavi znači nesrećan dom, a nesrećna atmosfera znači psihičku „smrt“ za dete. Dete upija i poprima roditeljsku anksioznost, i čest rezultat svega toga je hipohondrija.

Aleksandru Nilu i njegovoj školi Samerhil upućene su mnoge zamerke. Pre svega zamerka na negativnom stavu prema spoljašnjim činiocima ( od roditelja do okruženja), pri čemu se na neki način stvara izolovana sredina od spoljnih uticaja u kome dete odrasta. Ostavljanje potpune slobode detetu u odlučivanju da li će učiti (pohadjati časove) ili se igrati jeste još jedna zamerka koja se ne može izbeći.

Rezultati pokazuju da iako Samerhil podržava ideju slobode u službi razvoja svih kreativnih potencijala deteta, ipak se iz te škole nije iznedrilo nijedno izuzetno ili genijalno dete. Najviši dometi učenika su da su postali pronalazači, glumci, umetnici, nekolicina njih naučnici, matematičari.

Takođe, mnoga načela A.Nila jesu krajnost za koju znamo da nisu u najboljem interesu dece. Ovo se odnosi na omogućavanje slobode deci da moralna načela usvajaju svojim tempom i na svoj način, bez upliva odraslih. Ipak, neosporno je da je Nil pokušao da od svojih često nesrećnih i delinkventnih učenika formira srećne i emocionalno inteligentne osobe. U svom „Novom Samerhilu“, on kaže: „Sva zla civilizacije proistekla su iz toga što se nijedno dete nije do mile volje naigralo. Tačnije, svako dete gurnuto je u kalup odraslosti mnogo pre nego što je dostiglo odgovarajuću dob i zrelost.“

Škola Samerhil i danas postoji. Nalazi se u Lejstonu (Engleska). Ima stotinak učenika. Iako radi po sličnim principima kao i u vreme A. Nila, nije u tolikoj meri predmet burnih rasprava.

Danas, moderne generacije često izgledaju „raspušteno“ baš kao da su izašle iz škole Samerhil, a pri tome nisu slobodne. Naprotiv, ograničene su brojnim zabranama, roditeljskim očekivanjima, preteranim ambicijama da će u ovom i ovakvom društvu uspeti samo ako... a taj spisak koji moraju da zadovolje sve je duži. Uprkos opštoj borbi za dečja prava, kao da je sve manje slobode za decu. Iako savremena pedagogija zastupa gledište da je određena mera autoriteta, discipline i pravila ponašanja neophodna za zdrav i srećan razvoj deteta, važno je deci davati slobodu da nešto samostalno odluče i da imaju ravnopravan glas sa odraslima.

Nil je kritičar savremenog društva, koje po njemu razvija čoveka mase. On ne pokušava da pouči decu kako da se uklope u postojeći poredak, on se odlučuje za puni razvoj ličnosti umesto za potpuni tržišni uspeh. Po rečima Eriha Froma, A.Nil je nastojao da odgaja srećnu decu, čije se vrednosti ne sastoje u tome da mnogo imaju, i u tome da mnogo troše, već da mnogo budu.

Pripremila Jelena Kostić