pestalozzi

Jedan od uticajnih klasika nemačke pedagogije s kraja 18. i tokom 19. veka je švajcarski pedagog  i reformator obrazovanja Johan Hajnrih Pestaloci (1746-1827). Ono što je Pestaloci zagovarao - atmosferu ljubavi, prihvatanje i uvažavanje potreba, mogućnosti i interesovanja deteta kao osnovu za razvoj zdrave i ostvarene ličnosti,  i danas su osnovni ciljevi i principi koji se teže ostvariti u savremenom procesu vaspitanja i obrazovanja.

Pestaloci je prvi primer narodnog učitelja koji je propagirao masovno obrazovanje - obrazovanje sve dece i posebno se bavio pitanjima siromaštva ističući značaj prosvećivanja u prevazilaženju ovog problema u svetu. U pokušaju da podstakne razvoj svesti o potrebi obrazovanja za rešavanje materijalno siromašnog, socijalno zapostavljenog i duhovno neprosvećenog naroda, otvarao je mnoge zavode, domove i škole od kojih je škola u Iverdonu bila vrhunac njegovog pedagoškog rada i održala se 20 godina.

Pestaloci polazi od shvatanja da osnovni cilj obrazovanja treba da bude razvoj svih prirodnih snaga i sposobnosti čoveka koji doprinose moralnom ostvarenju same ličnosti. To podrazumeva uzajmni razvoj prirodnih moći glave, srca i ruku, pri čemu je telesni i intelektualni razvoj u funkciji razvoja moralnih snaga ličnosti, odnosno razvoja snaga „srca.“  Rezultat je harmonija svih snaga ličnosti. Ova harmonija  postignuta razvojem svih strana ličnosti, omogućava njihovu povezanost, i Pestaloci je poistovećuje sa ljubavlju. Na ovaj način reč je o vaspitanju i  formalnom holističkom obrazovanju u ljubavi, od ljubavi, za ljubav.

Pestaloci veruje da se osnovne potrebe za moralnim načinom života mogu naći u ljudskoj prirodi. Svako dete se rađa sa prirodnim silama i mogućnostima – samo u nerazvijenom obliku. One se mogu razviti, čak teže da se razvijaju, na osnovu unutrašnjeg instinkta. „Oko želi da vidi, uho želi da čuje, noga želi da hoda i ruka želi da hvata.“ Na isti način srce želi da veruje i da voli, um želi da misli.

Od fundamentalnog značaja za zdrav razvoj ličnosti deteta još u ranom dobu je, pre svega odnos majke i deteta, odnos ljubavi i poverenja, pri čemu se razvijaju osnovne moralne emocije (ljubav, poverenje i zahvalnost). Porodično vapitanje je tako važna osnova kasnijeg razvoja i obrazovanja. U školi takođe treba da se razvija atmosfera ljubavi, međusobne saradnje i poverenja između nastavnika u učenika. Prema Pestalociju, čovek razvija svoju humanost samo licem u lice, samo srcem ka srcu - na primer, samo kroz iskustvo kada je dete voljeno može da nauči da voli. Obrazovanje je uvek lični proces, pa je najvažnija sposobnost i veština nastavnika da bude svestan individualnosti svakog deteta i da na svaku od njih odgovori sa ljubavlju.

Pestaloci veruje da se moralni razvoj deteta ostvaruje u jednom osnovnom raspoloženju ili atmosferi. To je stanje unutrašnje staloženosti i mira, s jedne strane razvija se kroz zadovoljenje detetovih potreba (ali to ne mora da znači i ispunjavanju njegovih želja), a s druge strane, samom mirnoćom i staloženošću nastavnika kojom zrače. U svom poslednjem velikom delu „Labudova pesma“ (1826), Pestaloci piše, da se priroda ljudskosti razvija samo u staloženosti i atmosferi prihvatanja od starne drugih. Nemir je po svojoj prirodi rezultat čulnih patnji ili čulnih želja, posledica života deteta u sebičnosti, emotivnoj hladnoći. Samo u sredini u kojoj se neguje ljubav, prihvatanje i uvažavanje svake ličnosti, „moralno raspoloženje“ se ugrađuje i razvija u duši deteta. U takovoj sredini dete će biti spremno da deli sa drugima, da pomaže drugima, da pruža ljubav drugima. Tako se „snage srca“ razvijaju.

Na ovaj način razvija se prirodna poslušnost deteta. Ova poslušnost nema nikakve veze sa kažnajvanjem, suzbijanjem, naprotiv ona je osnova slobode. Takva poslušnost podrazumeva sposobnost da se pokoreva svojom savešću, kao i oslobođenost od sopstvene sebičnosti i instinkata. Dete prvi put dolazi da znanja o poslušnosti od svojih vaspitača i kroz iskustvo poslušnosti prema njima. Prvo je to pasivna poslušnost koja zahteva sačekati ili biti sposoban sačekati, a u kasnijem, aktivnom obliku poštovati volju vaspitača. Poslušnost, međutim, može da se razvija samo ako vaspitač u svojoj čvrstini i autoritetu ugrađuje ljubav. Ako se vaspitač ponaša na ovaj način, dete se ne oseća primoranim ili povređenim od zahteva za poslušnost, već je prihvata kao važnost za ono što uči. Moralno ponašanje na osnovu poslušnosti je posle ljubavi i prihvatanja, drugi korak u razvoju moralne ličnosti čoveka. Treći i poslednji korak je razlikovati pojam morala kao razmišljanje i kao pričanje o moralu. Dakle, dete bi prvo  trebalo da oseća moralni život (srce), onda bi trebalo da čini dobro (ruka) i na kraju bi trebalo da razmišlja o moralu (glava).

Iz ovoga proizilaze osnovni principi vaspitno-obrazovnog procesa kao i cilj i organizacija nastave u obrazovnim ustanovama. Osnova obrazovanja je razvoj i obrazovanje uma, srca i ruke. Obrazovanje treba da krene od lakšeg ka težem, od prostih, konkretnih elemenata ka apstraktnim pojmovima, postepeno prema stepenu razvoja dece. Učenje počinje posmatranjem, kreće se od nejasnih čulnih opažaja, utisaka koje naš um postepeno sažima u jedinstvo, tj. pojam, a tek analizom pojmova postajemo svesni i samih utisaka. Tako se obrazovanje počevši od čulnog obrazovanja, nastavlja razvojem svesti, da bi se konačno izrazilo kroz govor, crtanje, merenje, pisanje reči, brojanje i računanje. Dakle, saznanje dobijeno čulima prethodi mišljenju, a ono treba da bude postepeno, da postoji red i tačnost u svemu što se saznaje, pri čemu se  prati individualni razvoj svakog deteta - svakom detetu, u skladu sa njegovim tempom, njegovim potreba i interesovanjima, dati dovoljno vremena da u potpunosti savlada i usavrši ono što uči.

Sadržaj nastave u školi u u Iverdonu

Učili su se matematika (račun i algebra), maternji jezik, veronauka, geografija, istorija, prirodne nauke  (fizika,hemija, botanika, zologija), gimnastika. Tokom časova učenici su bili podeljenji u grupe a oni koji su pokazivali izuzetnu umešnost ili znanje pomagali su drugim učenicima u razredu, čime se jačala međusobna saradnja, pomaganje, druženje. U određenim periodima dana deca su imala slobodne aktivnosti i samostalno učenje. Pored postupnosti u sticanju znanja i veština, važno načelo u nastavi bilo je očiglednost nastavnih sredstava, kao i lična aktivnost učenika u učenju i saznavanju.  Organizovane šetnje u prirodi predstavljale su važan deo Pestalocijeve škole. Trajale su i po nekoliko nedelja, a išlo se u Alpe i susedne zemlje. Pre šetnje, čitane su mape, učeno je o znamenitim mestima koja će se posetiti i pripremana je oprema potrebna za put. Napolju su se posmatrale biljke i životinje, o kojima se učilo i crtalo. Kao važan element u učenju, Pestaloci je smatrao baštovanstvo i kućne poslove. Učenici su učili kako da koriste alate, pomagali u pravljenju časovnika i pletenju, koričenju knjiga.                                       

 

Misao i rad Pestalocija ostavili su značajan uticaj na vaspitno-obrazovni proces, njegove ideje i metod rada i danas su visoko cenjeni i vrednovani i imaju uticaj na savremeno obrazovanje. Isticanje celovitog vaspitanja i obrazovanja individue, usklađenost i dovođenje u harmoniju intelektulanog, emocionalnog, moralnog i telesnog razvoja ličnosti kao osnovnog cilja obrazovanja, važne su misli i poruke, koje nam je, upitio još onda ovaj učeni i cenjeni filozof i pedagog. Podsticanje čulnog razvoja i obrazovanja u razvoju uma, takođe je jedna od važnih smernica u vaspitnom procesu, koje razne oblasti savremenog obrazovanja ističu. U svojim obrazovnim ustanovama stavljao je naglasak na razvoj, a ne na gomilanje i usvajanje znanja. A ono što je možda najvažnije, skrenuo je pažnju na suštinski važnu ličnost onoga koji vaspitava i obrazuje.To je ličnost koja poseduje najviše moralne vrline i koja i sama teži da se dalje razvija i usavršava. Poverenje se razvija samo ako prosvetitelj pokazuje poverenje u dete. Poštovanje života, vera, ljubav prema svim živim bićima - sve može da se dovede u oko deteta, ako je ovakav osećaj ugrađen u stavove odraslog. Iz tog razloga, pisao je Pestaloci, unutrašnji život onog koji vaspitava i obrazuje je sudbonosan za moralni razvoj deteta. Ono što živi u dušama roditelja i nastavnika postavlja vibraciju  odgovarajućeg akorda u duši deteta. Pestaloci ističe važnost uspostavljanja zdravog odnosa između vaspitača i deteta, kao i stvaranja sredine koja će omogućiti ne samo razvoj intelekta, već važnije, i emocionalni i moralni razvoj ličnosti. Atmosfera ljubavi, prihvatanja i uvažavanja potreba, mogućnosti i interesovanja deteta kao osnova za razvoj zdrave, ostvarene ličnosti i danas su osnovni ciljevi i principi koji se teže ostvariti u savremenom procesu vaspitanja i obrazovanja.

Pripremila Jelena Kostić