salutogenezaU decembru 2011. godine, u Beogradu je gostovala Dr Mihaela Glekler, predsednica Medicinske sekcije Antropozofskog društva. Ona je tom prilikom održala predavanje za lekare o antropozofskoj medicini u kojem je govorila o salutogenezi, realtivno novom socio-medicinskom konceptu koji se fokusira na faktore koji podupiru zdravlje čoveka i osećaj zadovoljstva, pre nego na faktore koji izazivaju bolest. S obzirom da je ovo veoma povezano sa konceptom rezilijentnosti koji mi promovišemo, kao i da je sasvim u skladu sa holističkim pristupom vaspitanju i odgoju dece, predstavljamo vam deo teksta o salutogenezi iz predavanja koje je Dr Glekler održala 2001. godine u Americi.

Reč salutogeneza vodi poreklo od latinskog ‘salus’ ili ‘salis’ što znači zdravlje, a grčkog ‘genesis’ što znači poreklo. To je reč koja se koristi da opiše novi pravac u istraživanju koje se bavi izvorom zdravlja u vezi sa telom, dušom i duhom.

Osvrćući se na osnovne uzroke zdravlja i blagostanja, salutogeneza otvara primer jedne nove paradigme u medicinskom istraživanju. Paradigma koja je važila u medicini poslednjih tri stotine godina bila je patogeneza. Ova reč dolazi od dve grčke reči ‘parthein’ patnja i ‘genesis’ početak ili poreklo. Ova reč ukazuje na poreklo, koren patnje tj. bolesti.

Patogeneza je usmerena na poreklo bolesti. Ideja o prevenciji je vrlo čvrsto povezana sa patogenezom tako što se pokušava sprečavanje ili potiskivanje onoga što izaziva bolest.

Salutogeneza se kao pojam javlja na engleskom govornom području šezdesetih godina prošlog veka. U polje zdravstva i politički i akademski govor u Evropi ulazi devedesetih. Značajan razlog za ovo je očigledno činjenica da je stara zamisao patogeneze bila i dalje finansijski održiva. Međutim, povećanjem službi i troškova koji su se pojavili u zdravstvenom sistemu i svi finansijski problemi koji su sa tim u vezi, doveli su do otvaranja prema novom shvatanju zdravstva, ka pojmu salutogeneze – na internacionalnom nivou. Osnovno pitanje koje se sada postavlja, za razliku od traganja za poreklom bolesti i njenog sprečavanja, je: ‘Odakle potiče zdravlje? Kako može da se ojača?’

Koja je osnovna razlika između starog pojma patogeneze i novog pojma salutogeneze? Pojam patogeneze – na primer, u slučaju zarazne bolesti – zasnovan je na ideji infekcije, stoga se postavlja pitanje ‘ko mi je ovo preneo’ ili ‘da li je bakterijsko ili virusno?’ ‘Koji antibiotik treba da uzmem?’

S druge strane, pojam salutogeneze se zasniva na pitanju: ‘Zašto ostajem zdrav dok su svi oko mene ‘zakačili’ zaraznu bolest?’ Pitanje zašto jedna osoba podleže virusu a druga ne je pitanje salutogeneze, pitanje za novo istraživanje.

Šta zaista predstavlja dobro zdravlje?

Tri pionira salutogeneze

Cilj salutogeneze je da skrene pažnju ljudi ka izvorima individualnog i društvenog zdravlja i izlečenja.

Rudolf Štajner (1861-1925)

U predavanju održanom lekarima 1920. godine, Rudolf Štajner je već izneo da ako doktor medicine želi da pomogne čoveku mora da ima uvid u čitavo čovečanstvo. Zašto je tako? Zato što je svako ljudsko biće deo celine i može da utiče na druge ljude na ovaj ili onaj način, svesno ili ne. Načinom na koji on ili ona uzajamno deluju sa drugima, podjednako iznutra kao i spolja, on/ona je uključen u razvoj zemlje i čoveka. Što sam više u stanju da delujem iz šire perspektive – čak i u vezi malih dnevnih pojedinosti – to više mogu da doprinesem rastu i izlečenju celine. Što sam izolovaniji i što sam odvojeniji u svom delanju, više ću biti u opasnosti da postanem ‘faktor bolesti’ tokom sveukupnog razvoja. Zdravlje, ‘potpuno izlečenje’ znači integraciju. Bolest je uvek rezultat izolacije ili dezintegracije jedinstvenog procesa, funkcija ili supstanci u organizmu. Moramo uzeti u obzir u svim našim dnevnim delima velike ciljeve čovečanstva, ne treba da ih izgubimo iz vida.

Aron Antonovski (Aaron Antonovsky, 1923-1994)

Ovaj otac salutogene paradigme je dobio zadatak da pregleda zdravstveno stanje starijeg dela stanovništva u Izraelu. Radeći to, ustanovio je kriterijum za merenje telesnog zdravlja i mentalnog zdravlja. Na njegovo veliko zaprepašćenje ustanovio je da su najzdraviji među starijom populacijom bili oni koji su preživeli užase holokausta.

Abraham Maslov (Abraham Maslow, 1908-1970)

Zajedno sa Karlom Rodžersom (Carl Rogers) i Erihom Fromom (Erich Fromm), jedan od osnivača humanističke psihologije i prihoterapije, Abraham Maslov dolazi do izvanrednih otkrića u svom istraživanju mentalnog zdravlja. Da bi ustanovio kriterijum za mentalno zdravlje, ispitivao je zdrave ljude. Oni za koje je smatrao da su najzdraviji su svi iskusili neku vrstu proboja ili prekretnice. Imali su doživljaje duhovne prirode kao, na primer, vantelesno iskustvo, susret sa Bogom ili neku drugu vrstu mističnog iskustva. On je takođe otkrio da u svakoj mentalno oboleloj duši postoji unutrašnje jezgro koje je potpuno zdravo. Ukoliko se shodno tome ovo jezgro ojača, osoba je sposobnija da se suoči sa svojim problemima i može se zdravije odnositi prema svojoj životnoj sredini.

Gde možemo da nađemo osnovu zdravlja i blagostanja tela, duše i duha? 

Proširivanje granica izdržljivosti 

U patogenom modelu, cilj fizičkog organizma je homeoestaza, grčka reč koja ukazuje na slično ili konstantno stanje ili položaj. Naravno, homoestaza je bitna za zdravlje. Princip istaknut u salutogenezi je heterostaza (hetero – različito), prilagodljivost i moć transformacije organizma, koja je potrebna kada se suočava sa različitim uslovima, i prevazilaženje konflikta zarad stvaranja homoestaze. Upoznavanjem onoga što je strano, čovek postaje jači. Ono što postaje bitno, stoga, jeste prepoznavanje granica fizičke i psihološke izdržljivosti, i njihovo širenje.

Princip salutogeneze podržava poziciju antroposofske medicine koja smatra da je za decu zdravo da prođu kroz dečje bolesti, jer razvijaju i jačaju imuni sistem i sposobnost samouređenja i samoizlečenja. Naravno, lekarima je uvek važno da ustanove da li je ili ne neko dete dovoljno jako da se izbori sa bolešću. Ako je dete slabo onda je pametno vakcinisati ga ili ga lečiti antibioticima i drugim lekovima da bi se savladala groznica.

Naravno, ovaj princip postavlja pitanje snažnog propagiranja imunizacije koju zastupa društveni zdravstveni sistem. Prilično je opasno da se putem masovne imunizacije protiv čitavnog niza zaraznih dečjih bolesti, čitavom stanovništvu uskraćuju mogućnosti da izgradi mnogo dalekosežniji imunitet protiv bolesti. Lekar koji primenjuje patogeni princip bi savetovao vakcinisanje protiv svakog virusa gripa da bi se izbegao svaki stres ili napor, da se ne bi odsustvovalo s posla ili da se ne bi uzimala ova ili ona tableta na najmanji nagoveštaj nelagodnosti. Salutogeneza zastupa drugačiji stav. Ona pita: kako da naučim da se izborim sa raznim životnim prilikama i istovremeno postignem unutarnju fleksibilnost? Kako da se izborim sa frustracijom i stresom a opet da sačuvam stabilnost i integritet karaktera?

Shvatanje da život ima smisla  

U psihološkoj oblasti salutogeneza je vezana za izgradnju osećaja koherentnosti, osećanja za ono što povezuje sve što postoji. Samo kada nađemo smisao u pojedinostima kao i širim aspektima ovog sveta, možemo da nađemo smisao života. Kako se to postiže? Antonovski daje na ovo pitanje veoma sažet odgovor. Dete mora da dođe do zadovoljavajućeg viđenja sveta putem obrazovanja. On ili ona mora biti u stanju da nauči da je svet razumljiv, dragocen, svrsishodan. Ovo zahteva pogled na svet koji pomaže sticanju samosaznanja i sposobnosti da se izbori sa životom, shvatanje da život ima smisla.

Posle Drugog svetskog rata, bilo je mnogo dece opterećene intezivnom anksioznošću koja je proizašla iz ratnog iskustva, kao i od slušanja odraslih kako govore o atomskoj bombi bačenoj na Japan. U takvim slučajevima neophodno je da je na raspolaganju bar jedan odrasli koji ima neku vrstu razumevanja dečje situacije i u mogućnosti je da odgovori na njihova pitanja. To pomaže detetu da izgradi osećaj koherentnosti. U najmanju ruku omogućava detetu da podnese strahove i anksioznost ove vrste. Takođe pruža nadu da se strah može prevazići i da se nešto može uraditi da bi se otklonili uzroci rata

Slično tome, današnja deca i mladi su prošli slično iskustvo u događanjima oko 11. septembra. Ovde je važno je da postoji dovoljno rasprava i izveštaja i mnogo različitih izvora informacija koje olakšavaju da se shvati takav događaj, da se omogući da se unutrašnje obradi. Ipak, važno je da postoji odrasla osoba, po mogućstvu majka ili otac, koji mogu da saučestvuju i budu svesni ovih okolnosti, ali su istovremeno u stanju da pruže nadu i poverenje. Korisno je ukoliko, uprkos doživljaju i prolasku kroz opasnu situaciju, ljudi i dalje mogu da ostanu ‘normalni’, pozitivni i radosni. To je ono što je zaista bitno

Moguće je rano u detetovom životu raditi na obrazovanju koherentnosti. S tim ciljem Rudolf Štajner je napisao sledeće stihove za jutro, s preporukom da ih početkom svakog dana izgovara učitelj zajedeno sa decom od petog razreda nadalje u valdorfskim školama.

Gledam u svet

U kome sunce sja

U kome zvezde svetlucaju

U kome kamenje počiva

Biljke rastu,

Životinje osećaju,

A dušom ispunjen čovek

Pravi mesta da smesti Duh.

Gledam u svoju dušu

Koja živi duboko u meni.

Božanski duh tka

U sunčevoj svetlosti, u duševnoj svetlosti

Napolju u velikoj vaseljeni

Unutra u dubinama duše.

Tebi ću se, o božanski Duše

Okrenuti, moleći

Da snaga i blagoslov

Zbog učenja i rada

Rastu duboko u meni.

 

Cilj nije da se stvori gvozdena ideologija, već da se neguje proces unutrašnjeg rasta koji omogućava deci da se snažnije povežu sa pojavama u svetu kroz razumevanje, kroz stalno učenje i rad. Taj proces se dalje učvršćuje prisustvom odraslih koji nastavljaju da rade sa sopstvenim osećajem koherentnosti za sebe i svet. Prema Rudolfu Štajneru stvaranje te koherentnosti je jedan od najvažnijih zadataka našeg doba (koje Štajner naziva peta postatlanska epoha, koja je počela u XV veku; videti njegovu Tajnu nauku). Naći koherentnost za nas nužno podrazumeva unutrašnju i spoljašnju borbu sa silama zla i težnjama ka zlu, kao što prikazuje Geteov Faust u savezu sa zlom između Mefista i Fausta.

Sama po sebi, veličina nasilja i razaranja koje širi televizija i video kao i mediji uopšte, jamče da niko, osim onog ko je počeo da se budi ka samosvesti, neće biti zaobiđen. Kada neko prepozna zlo, opasnost da se pred njim poklekne je nešto manja. Najpre prepoznavši zlo, a onda ga prevazišavši, počinjemo da razvijamo mogućnost da istina, lepota i dobro mogu da se razvijaju. Postoji stara kineska izreka koja kaže da ima samo dva puta do mudrosti, kroz uvid ili kroz bol i patnju.

Gde je bio Bog u vreme Aušvica?

Treći i odlučujući element je jedan od najtežih koji ljudi danas mogu da steknu. To je da izgrade otpornost, duhovnu „žilavost“, kroz veru u tok ljudskog razvoja. Koliko je ljudi koji postaju plen depresije jer su izgubili veru u Boga, u druge ljude i u ljudski razvoj? Užas, nasilje, izopačenost, ratovi i katastrofe koje se neprekidno emituju teško se mogu više podnositi. Rezultati toga su bolesti, zloupotreba droga, lekova, terorizam i očaj (uključujući i samoubistva). Ono što je danas važno je da se stvori stanovište koje je u stanju da razume ono što je negativno, zlo i destruktivno i koje je u stanju da kroz njih deluje na smislen način.

Hans Jonas (1903-1993) jevrejski filozof, kolega i savremenik Antonovskog, igrao je odlučujuću ulogu utičući na etiku XX veka. Glavno u njegovoj filozofiji je humanistički prožet „princip odgovornosti“. Jonasova majka je umrla u gasnoj komori u Aušvicu. Za njega, jevrejskog vernika, to je bilo nerazumjivo, jer prema jevrejskoj tradiciji Bog živi u istoriji, On je delatan kroz istoriju prateći ljude kroz istorijske procese. Bog je, da tako kažemo, istorijski opipljiv i nikada ne kažnjava pravedne. Usled iskustva Aušvica Jonas se pitao: gde je bio Bog u vreme Aušvica? Da li se okrenuo od čovečanstva i napustio ga? Da li je ikada i postojao? Ili je Bog jednostavno promenio svoj odnos prema čovečanstvu... da li ga je dalje razvio tokom ljudskog razvoja? Tokom postavljanja ovih pitanja Jonas je ostvario trajni razvojni pojam Boga (videti Jonas, Der Gottesbegriff nach Auschiwitz, Pojam Boga posle Aušvica).

Pojava holokausta pokazuje, kako Jonas zaključuje, da što se tiče čovečanstva, Bog više ne može biti svemoguć i svemudar. Već On predaje čitavu mudrost i moć ljudima, tako da oni mogu da imaju mogućnost da izaberu dobro u slobodi. Ta sloboda daje mogućnost da se izabere i greh i zaluta na najgori mogući način. Čovek sada mora da je odgovoran za ono što radi. On je odgovoran za svoj rad, a ne Bog. Jonas takođe otkriva da je oblast srca, svesti i ljubavi pravo carstvo čovečanstva. U tom centru se usklađuju odgovarajuća sloboda ljudskih bića i njihovo nezavisno mišljenje. Samo ta oblast je bila postojana veza između ljudi i Boga, od samog prvog dana stvaranja do danas. Mada se znanje i moć mogu zloupotrebiti, oni takođe služe razvoju ljudskih sposobnosti i samosvesti. Ljubav, međutim, jeste. Ona opisuje večno jezgro čoveka koje ostaje ujedinjeno sa Bogom, čak i u Aušvicu. Bog je ljubav. Bog može postojati u Aušvicu i pratiti ljude do gasne komore. Taj „koncept Boga posle Aušvica“ spasao je Jonasovu sliku Boga. To je istovremeno najjači mogući salutogeni princip. To je princip o voljom prožetom ljudskom duhu, i to voljom Ja koje mobiliše sve izvore otpora u ljudima. Onaj koji odgovara na pitanje: šta mi to omogućava da izdržim fizičke, duševne i duhovne napade i ostanem zdrav?

Omogućiti dostupnost izvorima zdravlja – novi zadatak medicine

Osnovno načelo salutogeneze koje je zasnovano na heterostazi (reč grčkog porekla za fiziološku stabilost u situacijama promene) i aktiviranju telesnog otpora, dovodi do sveobuhvatne obnove u svim granama savremene medicine.

Zdrava ishrana sa namirnicama odgajenim na vitalan i zdrav način je ovde jedan veoma važan element. Proces varenja i preobražaja tih namirnica u telesne supstance zahteva više napora od organizma nego unošenje već prethodno skuvanog konzervisanog povrća ili sintetičkih vitamina. Sve što je već do pola svareno, što je zamena, što se nudi kao polugotovo, od organizma zahteva malo aktivnosti. Aktiviranje je osnova zdrave ishrane.

Lekovi koje nudi antroposofska medicina, imaju za cilj jačanje pacijentove sopstvene telesne otpornosti. Rad samog tela se ne sme oduzeti, a lek treba da pomogne da se razviju i mobilišu sopstvene snage otpornosti, snage samoizlečenja.

Obrazovanje treba da pomogne  i dozvoli detetu da sebe doživi i razvije.

Ovde je važno da se detetu ponude primeri iz sopstvene okoline iz kojih može da nauči da se suoči sa izazovima i izbori sa preprekama.

Deca treba da imaju mogućnost da odmere sopstvene snage u sporovima sa pouzdanim odraslima; da iskuse i stabilizuju sopstvene sposobnosti.

Dobro obrazovanje je ono koje karakteriše iskrenost, ljubav i poštovanje za druge. U tom smislu, iskrenost je osnova, jer ma koliko ljubav i samostalnost bili važni, nedostaje im osnova ako ih ne prati iskrenost, koja je, da tako kažemo, ljubav na nivou saznanja. Kroz jasno mišljenje, što je ono što zdravlje zaista predstavlja na duhovnom nivou, dete uči da se postavi u okviru sveta i da u njemu nađe svoje mest

Kada dete slomi igračku, ono sa poverenjem dolazi kod odraslog i pita „da li možeš da je popraviš?“ Popraviti, u stvari znači vratiti je u prvobitno stanje, isceliti. Zdravlje je integracija, harmonizacija svih procesa. Takođe znači i ono sveto, sveto u nama.

Antroposofija kao nauka o duhu i duši čoveka, može da prihvati ovaj novi salutogeni koncept zdravlja do posledenje pojedinosti. Velika je to odgovornost, posebno na antroposofskim vaspitačima i lekarima, da doprinesu kroz sopstvena istraživanja da se taj koncept raširi i ostvari.

Neophodno je uvesti stvarnost duha u prirodonaučnu medicinsku debatu i ne isključiti je kao „transcendentnu“ – upućenu samo teolozima i filozofima.

Zdravlje savremenog čoveka u potpunosti zavisi od načina na koji razmišlja o sebi kao o ljudskom biću i od puta razvoja kojim se kreće.

***

Dr Mihaela Glekler (Michaela Glöckler) upravlja Medicinskom sekcijom Antroposofskog društva u Geteanumu, u Švajcarskoj, od 1988. godine. Koautor je knjige Vodič ka dečjem zdravlju. Ovaj članak je deo njenog predavanja održanog u septembru 2001.

Prevele i obradile A. Andrijević i N. Škondrić