Ivan_IllichU drugoj polovini XX veka, pojavljuje se veliki broj teoretičara koji se bave pitanjem obrazovanja na holistički način. Jelena Kostić nam predstavlja Ivana Iliča, jednog od najradikalnijih kritičara tradicionalne škole. 

 

Drugu polovinu XX veka karakterišu društvene protivurečnosti koje su se reflektovale na oblast obrazovanja. Kako u zapadnim društvima, tako i u zemljama u razvoju upućuju se kritike tradicionalnoj školi sa svih strana – od učenika, studenata, roditelja, poslovnih ljudi, političara. Kritike polaze od uviđanja da je škola u procepu između brojnih promena u društvu (kulturnih,ekonomskih, naučno-tehnoloških), koje ona ne može uvek da prati, kao i potrebe i zahteve pojedinca koje škola takođe na adekvatan način ne može da uvažava i zadovoljava. Naime, tradicionalni, klasični sistem rada u školi, njena organizacija, kurikulum, metode rada, odnos nastavnika i učenika, ciljevi obrazovanja nisu u skladu sa brzim promenama u društvu, zahtevima koje postavljaju moderna industrija, nauka i tehnologija. Zato se traže alternative tradicionalnoj školi i pokreće ideja o društvu bez škole. Neki mislioci i kritičari prevazilaženje ove krize škole vide u ukidanju škole kao institucije, razvoju deškolovanog društva, dok drugi  u iznaženju alternativnih puteva, modela obrazovanja bez ukidanje škole, razvoja mreža i centara učenja kojima se pridaje važnost i neformalnim i informalnim oblicima obrazovanja. Sve ove teorije, iako imaju prednosti ali i svojih ograničenja, pomogle su da se dublje i jasnije sagledaju ozbiljne slabosti obrazovanja, i ponudile određene perspektive za primenu u praksi savremenog obrazovanja.

Ivan Ilič (1926 - 2002), jedan od najpoznatijih radikalnih teoretičara o ukidanju škole, zastupao je stav da najveći deo znanja ljudi uglavnom stiču izvan škole. Smatra da su škole odgovorne za mnoge nevolje sa kojima se društvo suočava kao i za medusobnu otuđenost ljudi. Školovanje je, prema njemu, po svojoj prirodi dehumanizujuće i destruktivno, a jedino su humani i kreativni oni oblici obrazovanja koji se pojavljuju izvan formalnih institucija školovanja. Zato je ovaj mislilac preporučivao ukidanje škole i kreiranje mreža učenja, u koje treba da se uključe svi oni koji imaju nešto da ponude drugima i svi oni koji žele da se u nekoj oblasti obrazuju. Ivan Ilič nije bio usamljen u svojim kritikama školskog sistema. Oštre kritike škole upućivali su i teoretičari kao što su Everet Rajmer (Everett Reimer), Džon Holt (John Holt), Pol Gudman (Paul Goodman), Nil Postman (Neil Postman), verujući da ta institucija predstavlja ključ za rešavanje problema društva. Njihov naglasak je bio na slobodi učenika, na deškolovanju (deschooling) društva ili na suprotstavljanju obaveznoj školi i njenoj kontroli od strane države.

Podršku svojim shvatanjima ovi teoretičari našli su u filozofiji egzistencijalizma koja se bavi čovekom kao pojedincem, smislom ljudskog života, slobodom izbora i odgovornošcu za dati izbor, ali i u humanističkoj psihologiji koja sa egzistencijalizmom deli brigu zbog nedostatka istinske komunikacije među ljudima.

Ilič je zastupao stav da su škole neefikasne u pogledu ciljeva koje sebi postavljaju i u krajnjoj instanci štetne za razvoj humanog društva. U modernom značenju škole su, prema njemu, institucije namenjene određenim uzrasnim grupama i u njima se znanje pakuje kao proizvod koga treba da što efikasnije konzumira što veći broj ljudi. Društvo zahteva od pojedinca da dostigne određene školske stepene kako bi ostvario uspeh u modernom svetu. Ishodi školovanja se projektuju kao bolje plaćeni posao, viši socijalni status i više materijalnih dobara. Međutim, I. Ilič primećuje da uprkos očekivanju od škole da poveća socijalne šanse jednakosti, siromašno dete, čak i u školama podjednakog kvaliteta, retko može ići u korak sa detetom iz porodica privilegovanog statusa. Reč je o tome da siromašna deca nemaju većinu onih obrazovnih povoljnosti  koje su lako dostupne detetu iz viših slojeva.

Dakle, prema Iliču, škola deluje kao socijalni selektor ćiji je rad usmeren na sticanje diploma, a ne na usvajanje znanja potrebnih za život. Time ona obeshrabruje i onesposobljava pojedinca da preuzme kontrolu nad vlastitim učenjem. Pojedinac gubi veru u vlastite procene i postaje prisiljen da prihvati stanje kakvo jeste, jer veruje da ne može da promeni realnost. Izlaz iz ovakvog stanja Ivan Ilič vidi u deinstitucionalizaciji društva. On veruje da kreiranje poželjne budućnosti zavisi od razvijanja životnog stila koji omogućava spontanost, nezavisnost i međusobnu povezanost čoveka a ne zadržavanja onog koji jedino dopušta proizvodnju i potrošnju.  U tom smislu on razvija ideje o deinstitucionalizaciji obrazovanja i društva putem kreiranja mreže humanih načina zadovoljenja ljudskih potreba, tj. oblikovanja sasvim novog stila obrazovnog povezivanja čoveka i njegove sredine. Verujući da obrazovne probleme nije moguće rešiti reformom škole, on predlaže organizovanje ljudi na lokalnom nivou i kreiranje novog obrazovnog sistema sa tri cilja:

1) svima koji žele da uče treba da se omogući pristup raspoloživim sredstvima u svako doba života;

2) sve koji žele da nekome prenose znanja treba ovlastiti da pronađu pojedince koji žele da steknu to znanje;

3) svima koji žele da pred javnost iznesu kakvo sporno pitanje treba pružiti povoljnu priliku za to.

Ilič alternativu školama vidi u razvoju četiri obrazovna kanala koja bi mogla sadržati sve mogućnosti za istinsko ucenje:

1) službe za upućivanje na obrazovne predmete - nastava bi se odvijala u okviru različitih ustanova (bibliotekama, muzejima) u okviru kojih su raspoređeni obrazovni predmeti, a sredstva i materijali koji bi se koritili u obrazovne svrhe (globusi,karte,enciklopedije) mogu se koristti samo u okviru nastave

2) berze veština - koje bi omogućavale ljudima da navedu za šta su osposobljeni, pod kakvim uslovima su spremni da služe kao uzor drugima zainteresovanim za ovladavanje određenim znanjima i veštinama;

3) združivanje parnjaka ili komunikacione mreže koje bi omogućavale ljudima da nađu partnere za učenje;

4) službe za upućivanje na takozvane „leteće prosvetne radnike“ - koje bi ljudima koji žele da uče činile dostupnim stručnjake raznih profila.

Afirmacija tzv. „druželjubivih“ institucija i novog obrazovnog sistema ide u prilog shvatanju da Ilič ipak nije predlagao kompletnu deinstitucionalizaciju društva. U osnovi njegove obrazovne koncepcije nalazi se individualizam. Naime, Ilič se oslanja na samomotivisano učenje i smatra da svaki pojedinac treba da preuzme kontrolu nad institucijama i time povrati svoju inicijativu u obrazovanju. Obrazovanje treba da postane individualna stvar svakog pojedinca; svako treba da je odgovoran za vlastito obrazovanje i učenje. Ilič akcentuje potrebu oblikovanja povoljnih uslova za razvoj svih pojedinaca, potrebu obezbeđenja ravnopravnog i slobodnog pristupa stvarima, uzorima, vršnjacima i starijima. Osiguranje takvog pristupa, prema njemu, vodilo bi do ukidanja privilegovanih odnosa u društvu.

Iako se pristalice teorija deškolovanja medusobno razlikuju u ciljevima koje postavljaju, među njima postoji opšta saglasnost da je tradicionalno obrazovanje neprimereno potrebama savremenog čoveka. Svi oni upućuju oštre kritike školi smatrajuci da ona nužno indoktriniše i ometa slobodan rast deteta. Budući da smatraju da tradicionalna škola služi ciljevima otuđivackih i dehumanizujućih društava, naglasak stavljaju na njeno ukidanje ili na suprotstavljanje obaveznom školovanju  i na traganje za alternativnim modelom obrazovanja. Oni veruju da će ukidanje ili menjanje škole dovesti do opšte promene društvenog poretka, do individualnog blagostanja i napretka.

Uz to, zastupnici teorija o ukidanju škola u svojim kritikama formalnog obrazovanja nastoje da ožive potrebu povezivanja formalnog, neformalnog i informalnog obrazovanja u jedinstven sistem doživotnog učenja. Njihove mreže učenja anticipirale su Internet i oruđa kojima se olakšava pristup resursima učenja i omogućava interakcija i zajedništvo. Govoreći rečima Ivana  Iliča, radi se o oživotvorenju koncepta „druželjubivih“ institucija, institucija otvorenih za učenje, menjanje i saradnju.