Parker_PalmerParker Palmer je savremeni edukator, aktivista i pisac koji podstiče principe holističkog obrazovanja kroz svoj rad sa davanjem podrške nastavnicima u utemeljivanju svog poziva u ličnom razvoju. Po njemu, dobro podučavanje proističe iz identiteta i integriteta učitelja! To znači da dobar učitelj mora da poznaje sebe i da teži da svoj život živi što bolje može. 

Sledi tekst o Palmeru koji je pripremila Jelena Kostić. Ovde  možete pročitati prikaz njegove knjige Hrabrost poučavanja, a ovde možete saznati više o Centru za hrabrost i obnavljanje snage čiji je Palmer osnivač.

Za poziv učitelja i uopšte onog ko vaspitava i obrazuje, danas je potrebna velika hrabrost, prepoznavanje vlastitih snaga i priznavanje ograničenja, kao i prihvatanje različitosti svojih kolega i onih koji se vaspitavaju i podučavaju. Parker Palmer, cenjeni pisac, predavač, učitelj, aktivist i  doktor nauka na kalifornijskom univerzitetu Berkeley, bavi se upravo problematikom obrazovanja, zajednice, duhovnim i društvenim promenama.  Viši je saradnik u Američkoj asocijaciji za visoko obrazovanje, kao i u  Fetzer institutu. Osmislio je i pokrenuo program za profesionalnu „obnovu“ nastavnika, administratora i savetnika u javnim školama. Njegova istraživanja i proučavanja usmerena su na obrazovanje kao „duhovno putovanje“ i unutrašnji život ili „unutrašnji pejzaž“ onih koji uče i podučavaju.

Palmer govori o duhovnim vrednostima koje su izgubljene iz vida u današnjem obrazovnom sistemu, a koje bude optimizam i nadu u društveni napredak. Ove duhovne vrednosti nam otvaraju put ka istini, one nam ne diktiraju gde moramo ići, već daju putokaze ka sticanju znanja i veština potrebnih za smislen život. Duhovnost o kojoj Palmer govori, ohrabruje čoveka za suočavanje sa različitostima i konfliktima sa kojima se susreće, za uvidjanje i tolerisanje onoga što ne može da razume i prihvatanje protivrečnosti na koje nailazi u raznim životnim situacijama.

Ne smemo zaboraviti da je osnovni zadatak svakog učitelja podučavanje i učenje. Pri tome Palmer naglašava da nije pitanje „šta“ ćemo podučavati, „kako“ ćemo podučavati - koje su to metode i tehnike, niti „zašto“ - za koju svrhu ćemo nešto podučavati, već je najvažnije pitanje „ko“ – ko je onaj koga ćemo podučavati.

Palmer govori o obrazovanju kao procesu koji doprinosi obnavljanju i napredovanju društvene zajednice, što je moguće ostvariti kroz novo shvatanje  procesa sticanja znanja, podučavanja i učenja. Dominantni model sticanja znanja u obrazovnom procesu ukorenjen je u strahu koji raskida veze između nastavnika, predmeta podučavanja i njihovih učenika. Strah je snažno obeležje naše obrazovne kulture i našeg „unutrašnjeg pejzaža“. Sled strahova po Palmeru kod učitelja započinje u strahu od raznolikosti, ide preko straha od sukoba, straha od gubitka identiteta, i završava strahom od izazova kod promene vlastitih života. Svoje strahove učitelji donose među učenike. Prirodno je da mladi vole učenje, saznavanje nečeg novog, ali se često događa da ne vole samu ideju škole i ograničenja, što dovodi do straha od škole. Učenici izbegavaju nelagodna pitanja, imaju strah od nerazumevanja, od toga da njihovo neznanje bude javno izloženo, od predrasuda i promena. Izbegavaju sukob sa učiteljima, pa se često kriju iza svojih knjiga i iza svoje ćutnje. A da bi učitelji izbegli sukobe sa učenicima, skrivaju se iza svojih stolova i moći. Kada se spoji strah učenika i strah učitelja, nastava se zaustavlja. Da bi izbegli međusobne strahove i sukobe, Palmer kaže da učitelji moraju slušati svoje učenike, jer je „dobar učitelj“ onaj koji čuje svoje učenika i pre nego li ovi progovore.

Strahovi koje učitelji imaju, poput straha od gubitka posla, statusa, vlastite slike o sebi, se uglavnom posmatraju kao negativni. Ali strah može biti i pozitivan, važno ga je prepoznati, jer podstiče obrazovanje, ohrabruje i angažuje na promene.

U vezi sa ovim Palmer govori o paradoksima ili protivrečnostima u ljudskoj prirodi. Čovek za svaki dar ili snagu koju ima pronalazi odgovor u svojim slabostima ili obavezama - odvajamo srce od razuma, činjenice od osećaja, teoriju od prakse kao i podučavanje od učenja. Međutim dobar učitelj mora da usaglašava sve strane paradoksa, jer u suprotnom nastava postaje beživotna. U skladu sa ovim, Palmer govori o 6 paradoksa koje treba ugraditi u prostor u kome se podučava: prostor bi trebalo da bude  ograničen ali otvoren; prostor u kojem se daje ali se i zahteva; u prostor treba pustiti i glas pojedinca i glas grupe; u prostoru bi trebalo da se čuju „male“ priče angažovanih pojedinaca i „velike“ priče raznih disciplina i tradicija; prostor bi trebalo da odražava  usamljenost pojedinca u zajednici i u isto vreme odobravanja zajednice koja ga okružuje; u prostor su dobro došli i tišina i govor. Iako Palmer podržava svih šest paradoksa, razvija samo jednu središnju ideju: paradoksalni prostor je mesto gde učenici „pronalaze“ svoj glas. Učenje se ne događa ako učenici nisu u mogućnosti da izraze svoje ideje, emocije, konfuzije, neznanja i predrasude. Zapravo, jedino tamo gde učenici mogu da podele svoje  misli, može se istinski podučavati.

Posebno važno svojstvo dobrog učitelja jeste upravo njegov sopstveni unutrašnji život, unutrašnji pejzaž kako ga Palmer naziva. Ako želimo da se razvijamo kao učitelji, moramo naučiti da razgovaramo jedni s drugima o našem unutarašnjem životu.  Veština građenja veza između učitelja i učenika, kao i njihova veza sa predmetima podučavanja zavise više od metoda kojima se koristimo, nego od znanja učitelja. Učitelji moraju da budu spremni na „ranjivost“ i slabe tačke u svom radu.

U obrazovnom procesu, Palmer ističe podučavanje usmereno na predmet. Za njega je  predmet centar obrazovanja, a ne učitelj koji se ponaša kao da jedini zna istinu! Učitelj je kreator, koji postavlja odgovarajuća pitanja kojima učenike vodi u dijalog, i njihove odgovore slaže logičkim sledom dovodeći tako do zajedničkih zaključaka i sticanja saznanja.

Dobro podučavanje proističe iz identiteta i integriteta učitelja! To znači da dobar učitelj mora da poznaje sebe i da težit da svoj život živi što bolje može.