Pletenje i intelektualni razvoj – Uloga ručnog rada u programu Valdorf pedagogije

Pletenje je nedavno spletenjeteklo popriličnu popularnost među slavnim ličnostima – a već devedeset godina, ono je stub školskog programa Valdorf pedgogije. Istražujemo mnoštvo načina na koje pletenje i drugi ručni radovi podstiču intelektualni razvoj i usađuju detetu osećaj dostignuća.

 

 

     

Po svom prirodnom saznanju, mnogi antički narodi povezivali su tkanje, pletenje kićanki i vezivanje čvorova s razvojem uma i mudrosti. Izis, egipatska boginja koja je predstavljala mudrost, maskirala je svoj identitet da bi lutala svetom dok se nije odala time što je naučila jednu princezu da uplete svoju kosu u kićanku. Atina, rođena iz Zevsove glave, koja je vladala svetom misli, bila je i pokroviteljica tkanja. Rasprostranjenost upletenih i tkanih pletenica  kao motiva na slikama u hramovima i obrednim mestima u Novom Meksiku, severnoj i južnoj Africi, Peruu i centralnoj Aziji upućuje na vezu između delatnosti tkanja i pletenja i ljudske težnje ka nezavisnom razmišljanju.

U srednjem veku, pletenje se razvilo kao treći zanat koji je zauzeo svoje mesto pored tkanja i vitičenja. Iako se poreklo pletenja ne zna tačno, stare rezbarije u drvetu i srednjovekovne ilustracije u rukopisima smeštaju pojavu pletenja u Evropi otprilike u isto vreme kada su šah i metematički pristup algebri postali poznati Zapadnjacima. Naime, među najstarijim pletenim tkaninama otkrivenim u Evropi su dva pletena jastuka inspirisana Islamom, na kojima jedan od motiva podseća na figure topa sa šahovske table. Značajno je da su najumnija od svih društvenih igara i najkognitivniji pristup numeričkim problemima pratili razvoj pletenja. Kao da je novi stupanj prilagođenosti ruke morao da ide rame uz rame s tek otkrivenim sposobnostima uma.

Savremena neurološka istraživanja potvrđuju da pokretljivost i spretnost finih motoričnih mišića, naročito šake, mogu da stimulišu ćelijski razvoj mozga, pa otuda jačaju fizičku zasnovanost razmišljanja. Rad koji se tokom poslednjih sedamdeset pet godina odvija u stotinama škola koje rade po programu Valdorf širom sveta gde učenici prvog razreda uče da pletu pre nego što nauče da pišu ili barataju brojevima, dokazuje uspešnost u tom smislu. Stručnjak za poremećaje učenja, Džin EJers (Jean Ayers) navodi da „Praksa ili sposobnost za programiranje motornog čina, pokazuje blisku srodnost s veštinom čitanja, mada čitanje naizgled deluje kao da je samo u dalekom srodstvu s pokretima tela usmerenim ka postizanju cilja.“ Citirajući istraživanje Štrausa i Vernera (Strauss and Werner), ona napominje da „deca s agnozijom prstiju (nespretnosću i nemogućnošću da kontrolišu prste)  prave više grešaka na testu aritmetičke sposobnosti od dece koja ne pate od agnozije prstiju.”

Za preterano stimulisanu, nervoznu ili hiperaktivnu decu na kraju dvadesetog veka, ritmička aktivnost pletenja može da bude način da se ona umire, da postanu svesna svojih vršnjaka i da se uključe u zajedničku aktivnost s njima i budu produktivna u isto vreme, angažujući svoju volju za podršku nečega značajnog. Reprezentativni projekat ove vrste bio je izrada „Kaputa za pakovanje“ (Pac-Coat), komada odeće koji su sastavljali učenici osmog razreda u Školi Valdorf u Grin Medou pod nadzorom svoje nastavnice, entuzijaste, Kriste Montano (Christa Montano). Grupe od po tri učenika (koji su se dobrovoljno javili za projekat i tako se odrekli vremena u kome bi šili odevne predmete za sebe) šilo je rukom i mašinom pak-kapute – poklon za beskućnike u Njujorku. Pak-kaputi su veliki i topli i tako dizajnirani da mogu noću da se koriste kao vreće za spavanje ili da se urolaju u ranac tokom toplijih meseci. Mnogo nedelja rada je bilo potrebno da se kaputi završe, a učenici koji su ih pravili bili su pozvani da ih poklone centru za beskućnike na Menhetnu, gde su iz prve ruke iskusili tešku sudbinu obespravljene njujorške populacije.

Šta se događa kad se dete pripremi da plete? Igle se drže obema rukama i svaka ruka dobija svoj zadatak. Smesta se uspostavlja raspodela rada leve i desne strane i kontrola očiju nad rukama. Od samog početka, dete uspostavlja određeni stepen kontrole nad svojom voljom. Desna igla mora da prođe kroz prilično tesno namotanu petlju pletiva na levoj igli, oko nje se namotava predivo i zateže u postupku sličnom vezivanju čvora. Samo čvrsta, kontrolisana ruka može da obavi takav zadatak, pa se budi moć koncentracije – zaista, ne postoji nijedna druga aktivnost sedmogodišnjaka ili osmogodišnjaka koja bi probudila toliki stepen pažnje kao pletenje. Ova vežba koncentracije pomaže, da upotrebimo frazu učitelja Denisa Kloceka (Dennis Klocek) da se „volja nauči da misli“. Pomoćiće mnogo kao podrška detetovoj sposobnosti da rešava probleme na kasnijem uzrastu. Deca koja nemaju priliku da „slede liniju“ pletiva kroz međusobno isprepletane čvorove mogu imati poteškoća kad se na kasnijem uzrastu suoče sa zahtevom da slede liniju misli. Kako primećuje Džejn Hili (Jane Healy):

Na primer, poznati nastavnik psihologije na jednom velikom univerzitetu na Floridi je govorio „Mene zapanjuje koliko studenata nije u stanju da poveže ideje; nisu u stanju da logički nadovežu jednu ideju na drugu ...”

Da bi pravilno plelo, dete mora da broji petlje i redove. Korišćenjem više boja i različitih dužina redova (kao kod mustre četvoronožne životinje), nastavnik podstiče dete ne samo da vodi računa o brojevima, već i fleksibilnost mišljenja. Kako deca napreduju s učenjem aritmetike, nastavnici mogu da izmišljaju mustre za koje treba dva reda plave, pa četiri reda žute, pa šest redova plave boje, itd. Na ovaj način usavršava se veština brojanja na izazovan i prijatan način. Ne treba potceniti ni samopoštovanje i radost koje se u detetu rađaju zbog savladane veštine.